U okviru programa Sa kulturom kod kuće, predavanje Srđana Graovca na temu „Oslobođenje Kosova 1912. godine“ možete pogledati 29. maja u 18 časova na našem Jutjub kanalu.
Prvi balkanski rat 1912/13. i oslobođenje Stare Srbije i Vardarske Makedonije nisu došli iznenada, nije to bio samo sticaj istorijskih okolnosti, već dugo negovana misao u svim delovima srpskog društva. Nema gotovo ni jednog značajnijeg srpskog pesnika, pisca ili umetnika, na primer, do 1912. godine koji se različitim žanrovima — dramom, epom, pesmom, istorijskim romanom — nije ogledao u starosrpskim, na prvom mestu kosovskim temama i mitovima: od Zaharija Orfelina i Dositeja Obradovića, preko Lukijana Mušickog, Sterije, Sime Milutinovića Sarajlije, NJegoša, Branka Radičevića, Petra Preradovića, Jakova Ignjatovića, LJube Nenadovića, Marka Miljanova, Đure Jakšića, Zmaja, Laze Kostića, Vojislava i Dragutina Ilića, Stevana Sremca pa sve do Alekse Šantića, Dučića, Rakića, Sime Pandurovića i mnogih drugih. Proces dugotrajnog raspadanja Osmanskog carstva pogodovao je sveopštoj anarhiji i nasiljima nad pravoslavnim srpskim i uopšte hrišćanskim stanovništvom jugoistočne Evrope nastanjenim u evropskom delu carstva. O tome svedoči ogromna objavljena i neobjavljena istorijska građa, kako domaća tako i strana. O gotovo svakodnevnom teroru i nasiljima pored mnoge druge građe svedoči i britanska diplomatska prepiska s početka 20. veka. Tako, na primer, britanski diplomata Jang u izveštaju svome šefu, Lensdaunu, od 9. septembra 1901. izričito konstatuje: „Stara Srbija je još uvek nemirna oblast zbog bezakonja, osvete i rasne mržnje Albanaca.“ Sve su ovo bili opšti politički, socijalni i društveni razlozi da dve srpske države — Srbija i Crna Gora, zajedno sa Bugarskom i Grčkom, krenu 1912. godine u ratnu akciju radi oslobođenja svojih sunarodnika od osmanske vlasti. Politika balkanskog saveza je ovoga puta dala rezultate za razliku od više takvih pokušaja tokom prethodnih decenija.
Ostavi komentar