Predavanje Srđana Graovca na temu „GEOPOLITIČKA ŠAHOVSKA TABLA SVETA 2021. GODINE” 24. decembra na Jutjub kanalu KCNS

23/12/2021

Predavanje istoričara Srđana Graovca na temu „GEOPOLITIČKA ŠAHOVSKA TABLA SVETA 2021. GODINE” možete pogledati 24. decembra u  20 časova na našem Jutjub kanalu.

Čuveni američki diplomata Henri Kisindžer je marta ove godine na događaju u organizaciji Četam hausa dao izjavu koja je istovremeno uzburkala svetsku javnost, ali i činjenično pogodila samu suštinu današnjih geopolitičkih prilika. Naime, bivši državni sekretar SAD istakao je da svet ide prema katastrofi. Jedini način, po njegovom mišljenju, da se takav scenario izbegne je dogovor između dve dominantne globalne sile o budućem međunarodnom poretku. Naravno, Kisindžer tu misli na neku vrstu sporazuma između SAD i NR Kine koji bi svetske geopolitičke tokove učinio predvidljivijim nego što su to danas.

Reči velikog diplomate možemo shvatiti kao jasnu poruku da se međunarodni odnosi radikalno menjaju i da unipolarni svet definitivno više ne postoji. Samim tim možemo zaključiti da živimo u istorijsko vreme kada se ruši jedan poredak koji je decenijama funkcionisao, a konture novog međunarodnog poretka koji će se uzdići na njegovom zgarištu možemo tek da razaznamo. Takva situacija opasna je sama po sebi, jer u tom interegnumu u međunarodnim odnosima velike sile najčešće nastupaju unilateralano, neretko bez konsultacija i sa sopstvenim saveznicima, a kamoli oponentima. Najmoćniji globalni igrači takvim nepredvidivim delovanjem kreću se na „ivici noža“, duboko svesni da svojim akcijama rizikuju sukob širih razmera. Upravo bi to bila katastrofa na koju Kisindžer upozorava i zato je poslao poruku da je neophodan dogovor najmoćnijih činilaca zarad stabilizacije međunarodnih prilika.

Naravno da se ovakav proces ne dešava prvi put. Svetski poreci su se kroz istoriju menjali, urušavali se najčešće u vihoru ratova, da bi se na njihovim zgarištima uzdizali novi. Upravo kroz analizu tih primera iz prošlosti na najbolji način možemo razumeti i današnje procese. I ne treba se predaleko vraćati u istoriju – dovoljno je u period pre Prvog svetskog rata, kada je svet bio multipolaran. Naime, od 1814. godine i Bečkog kongresa kojim je stavljena tačka na dramatične potrese u Evropi izazvane Napoleonovim ratovima, pa do 1914. godine i izbijanja Velikog rata svet je čitav vek živeo u relativnom miru. Naravno, to ne znači da ratova nije bilo, daleko od toga, ali ti sukobi nisu poprimili širi karakter.

Ipak, multipolarizam nije obezbedio trajni mir čovečanstvu, a Prvi svetski rat je samo potvrda te činjenice. Nakon tog do tada najvećeg oružanog sukoba u istoriji čovečanstva, na Versajskoj mirovnoj konferenciji 1919. godine lideri sila pobednica, između ostalog, bavili su se i kreiranjem novog svetskog poretka. Ključnu reč na tom polju vodio je Vudro Vilson, američki predsednik čija politička načela su bila formulisana u čuvenih Vilsonovih četrnaest tačaka. Vilson je smatrao da je multipolarizam u međunarodnim odnosima i gurnuo svet u provaliju. Zato je, po njegovom mišljenju, trebalo formirati Ligu naroda, organizaciju koja bi okupila predstavnike svih svetskih države na jednom mestu. Upravo tu u Ligi naroda, zajednički bi se rešavali svi problemi u međunarodnim odnosima. Vilson je čak predvideo da, ukoliko se neko ogluši o odluke Lige naroda, ta međunarodna organizacija svojim instrumentima prinude može da reaguje.

Međutim, za svoje ideje Vilson nije dobio podršku ne samo američkih saveznika, već ni u sopstvenoj zemlji. Liga naroda s instrumentima prinude plašila je američku političku elitu. Jak izolacionistički pokret vukao je SAD ka svom kontinentu, a u Ligi naroda videli su instituciju koja će morati da gasi požare krize širom sveta i koja će se, u dobroj meri, oslanjati na američke vojne resurse. Na kraju Liga naroda je formirana, ali bez instrumenta prinude, što je tu organizaciju učinilo više debatnim klubom nego ključnim činiocem međunarodnih odnosa, kako je to predvideo Vudro Vilson. Suštinski, svet je ostao multipolaran, da bi taj poredak doživeo još jednu katastrofu. Samo dvadesetak godina kasnije izbio je Drugi svetski rat u čijem vihoru je nestao i multipolarni svet.

Nakon Drugog svetskog rata sile pobednice podelile su se u dva tabora. Zapadni, demokratski, predvođen SAD i  Istočni, komunistički, pod vođstvom SSSR. Suštinski, svet je postao bipolaran, a dva ideološki i politički međusobno suprotstavljena bloka vodila su bespoštednu borbu za prevlast i to na svim svetskim meridijanima. U tom Hladnom ratu dva tabora nisu ušla u direktan oružani obračun jedino zbog nuklearnog oružja koje su obe strane posedovale i koji je imao kapacitete da ukoliko se upotrebi zbriše celokupno čovečanstvo. Nakon više od četrdeset godina borbe, padom Berlinskog zida, Hladni rat je okončan. SSSR se raspao, a SAD ostale jedina supersila u svetu.

Unipolarni međunarodni poredak je time uspostavljen. SAD su u naredne dve decenije dominirale međunarodnom geopolitičkom arenom. Nemilosrdno su nametale svoju volju, ustreba li „ognjem i mačem“, širom sveta. Uostalom, SR Jugoslavija i srpski narod su na sopstvenoj koži osetili posledice takve politike. Ipak, američka dominacija nije potrajala. Rat u Siriji, koji je izbio 2012. godine pokazao je da SAD više ne mogu nametati svoju volju. Rusija, se uključila u ovaj konflikt na strani aktuelnog Sirijskog predsednika Bašara El Asada, čije svrgavanje su podržavale SAD, i uspela je da ga sačuva na vlasti.

Međutim, uprkos tome, kao i činjenici da u zapadnim medijima Rusija ima najnaglašeniji negativan publicitet, to ne znači da je ona ključna pretnja za SAD. Naprotiv, Rusija danas ima moćnu armija, jednu od najubojitijih u svetu. Poseduje i ogromnu državnu teritoriju što joj daje pristup različitim prirodnim resursima neslućenih razmera. Ali nedostaje joj bolja demografija kako bi se uključila u trku za vodeću poziciju na svetskoj geopolitičkoj skali. Sa svojih tek nešto više od 140 miliona stanovnika ta zemlja ne može da se meri s jednom Kinom i Indijom koje danas imaju svaka preko 1,3 milijarde stanovnika. Rusiji to predstavlja ozbiljan deficit koji se svakako manifestuje kroz manje tržište, a samim tim i manji obim ekonomije u odnosu na druge velike sile.

Suštinski, jedina prava pretnja po američku dominaciju jeste narastajuća moć Kine. Još pre izbijanja korona krize zapadni ekonomski stručnjaci govorili su o tome da će Kina do 2030. godine po određenim ekonomskim parametrima prestići SAD. Kada se to bude desilo, pitanje momenta biće kada će i po vojnim kapacitetima Kina nadmašiti SAD, a zatim i po političkom uticaju. Upravo ta činjenica najviše plaši američke geopolitičke stratege. Zato u američkoj političkoj eliti ni nema dileme, kako onaj levo-liberalni tako i desno-konzervativni krugovi saglasni su u tome da uticaj Kine treba suzbijati, samo nisu svi saglasni oko strategije kako to sprovesti u delo.

Konzervativci bi  pokušali da izoluju Rusiju iz tog sukoba, ako je već ne mogu pridobiti za svoju stranu, jer bez energetsko-resursnog oslonca na Rusiju kineski kapaciteti u borbi sa Zapadom postaju značajno suženi. Tramp je predstavljao protagonistu te politike direktne konfrontacije s Kinom, a zaobilaženja Rusije. S druge strane, Barak Obama je u svom mandatu pokušavao da iscrpi Rusiju otvarajući joj front u Ukrajini, pa preko iscrpljivanja njenih kapaciteta u Siriji i sve to uz zapadne sankcije Kremlju. Suštinski, on je pokušao prvo da slomi Rusiju, pa tek potom sve američke kapacitete da preusmeri na Kinu. Sadašnji američki predsednik Džozef Bajden, kako sad stvari stoje, istovremeno će voditi politiku suzbijanja i Moskve i Pekinga. Uostalom u svojoj junskoj poseti Evropi on je takav razvoj situacije i najavio pozivom da se demokratski svet ujedini u borbi protiv autoritarnih režima i država. Nije bilo teško zaključiti na koga Džo Bajden misli pod tim pojmom „autoritarni“.

Doduše, to objedinjavanje Zapada neće teći nimalo lako. Poruka bivše nemačke kancelarke Angele Merkel da nema oporavka svetske ekonomije bez Kine, kao i završetak Severnog toka 2, jasno govore o razmimoilaženju između bliskih saveznika u Vašingtinu i Berlinu. Ni Francuska nije oduševljena tom Bajdenovom strategijom, posebno posle debakla koji je doživela nakon formiranja AUKUS-a, vojnog saveza SAD, Velike Britanije i Australije, a koji je Francuskoj preoteo više desetina vredan ugovor o izgradnji podmornica za Australiju. Međutim, možda je to jedini put koji SAD i imaju. Njihov savez je izuzetno šrok i nije lako pomiriti sve interese. Pravljenje ovih manjih namenskih saveza u okviru NATO-a, tipa Aukusa, može da objedini pojedine zapadne zemlje na zajedničkom zadatku, a ostalima da šansu da ostanu po strani pojedinih akcija, a da zbog toga ne moraju napuštati tu alijansu.

Naime, globalna kriza izazvana pandemijom virusa Kovid 19 duboko je uzdrmala međunarodne odnose. Međutim, još i pre nego što je korona pošast zahvatila svet bili smo svedoci postepenih promena na međunarodnoj geopolitičkoj mapi.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja