Трибина „Конкордат 1937 – црквено и државно питање” одржана је у четвртак, 30. августа, у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је Милован Балабан, историчар.
Српско-хрватски односи и питање односа вера, навeo je историчар Балабан, била су два горућа питања од самог настанка заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Један од несумњиво најдраматичнијих догађаја у краткотрајном животу Краљевине Југославије била је верско-политичка борба, названа конкордатска криза, која је избила током 1937. године.
Новонастала држава Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца била је насаљена готово искључиво православним становништвом. Православље временом почиње да губи статус примарне најмногољудније вере јер свим осталим вероисповестима, а нарочито католицима и муслиманима, бива загарантована равноправност.
Аутор трибине нагласио је да су се два горућа проблема која је требало што пре решити у Краљевини Југославији превасходно односила на однос Срба и Хрвата. Хрвати нису искрено прихватали новостворену државу као ни статус католичке вере. У пракси она је имала пуну равноправност, због чега је инсистирано на правном документу који би био потписан са Светом столицом у Риму, а којим би се њихов верски статус коначно озваничио. Стога се положај католика морао регулисати уговором између државе и Ватикана, тј. потписивањем Конкордата. Конкордат је уговор који склапа Ватикан са одређеном државом, а тиче се положаја католичких верника, највишег католичког свештенства у оквиру те државе. Француска и Британије нису морале да имају такав уговор, али у Југославији, због свих тренутних прилика, влада и Милан Стојадиновић су сматрала да је ипак потребно да га има.
Конкордатском кризом из 1937. године отвара се питање односа цркве и државе у 20. веку. Због међународног положаја Римокатоличке цркве и страха од угрожавања суверенитета државе, југословенске власти, са Миланом Стојадиновићем на челу, годинама су одуговлачиле потписивање конкордата. Стојадиновић је намеравао да се преко Конкордата приближи Ватикану и Италији и тиме побољша односе са римокатоличким верницима у Хрватској.
Конкордат су 25. јула 1935. у Риму потписали кардинал Еуђенио Пачели и министар правде Краљевине Југославије Људевит Ауер. Ни југословенска ни ватиканска страна текст Конкордата нису дале на увид јавности, како би се протурило давање примата Римокатоличкој над Православном црквом у Југославији. Међутим, копија Конкордата из фиоке патријарха Варнаве доспела је у јавност, и то вероватно под утицајем некога из опозиције.
Стојадиновић је очекивао ратификацију у Народној скупштини без већих проблема, али се изненада нашао у процепу између Ватикана и СПЦ, коју је подржавала српска опозиција покушавајући да сруши Стојадиновићеву владу. Патријарх Варнава је тврдио да се Конкордатом угрожавају начела државног суверенитета, јер се изнад државне воље ставља воља Римске курије. Како се конкордатска криза распламсавала, стање здравља патријарха Варнаве се нагло погоршавало, па је недуго потом пребачен у болницу.
У исто време када је била заказана седница Народне скупштине о Конкордату 1937. године, била је заказана и молитвена литија за оздрављење оболелог патријарха. Међутим, полиција је забранила тај скуп, што је довело до сукоба грађана и полиције. Кнезу Павлу је упућен меморандум Светог архијерејског синода којим је захтевано да Милан Стојадиновић поднесе оставку и да се Конкордат скине са дневног реда.
У вечери 23. јула 1937. у Народној скупштини изгласан је Конкордат, а крајем дана, када је и у доњем дому југословенског парламента завршено гласање, преминуо је патријарх српски Варнава. Унутар СПЦ и у јавности спекулисало се да патријарх отрован по налогу владе.
Остави коментар