Предавање историчара Огњена Карановића на тему „Српско-хрватски односи у Босни и Херцеговини у првој деценији ХХI века” можете погледати 16. јануара у 20.00 часова на Јутјуб каналу Културног центра Новог Сада.
Привредни и политички успон Републике Српске започео је после избора одржаних 1. октобра 2006. године. Као резултат кадровског освежавања на домаћој сцени и промене односа снага у свету, успостављена је стабилна политичка већина, која се одлучно супротставила променама дејтонског устава и није била подложна притисцима којима су биле изложене раније владе. Иако је наставила путем европских интеграција и пристала на ступање Босне и Херцеговине у Партнерство за мир, нова влада је прекинула предају надлежности. Процес укидања полиције Републике Српске и централизације правосуђа Босне и Херцеговине енергично је заустављен, чиме су дугорочно обесхрабрене друге сличне иницијативе високог представника. Захваљујући споразуму странака власти и опозиције, Републике Српска је блокирала покушаје нарушавања своје самосталности. Осим уочи избора, највеће српске странке СНСД и СДС биле су јединствене у наступу у заједничким органима у Сарајеву поводом кључних националних и државних питања. Маја 2009. године, на основу закључака о ефектима преношења надлежности са Републике Српске на Босну и Херцеговину, влада Милорада Додика је захтевала повратак већине од 68 надлежности које су одузете мимо демократске процедуре. Реакција високог представника била је веома оштра, а Додик је означен као „политичар који хоће да поништи све ефекте постдејтонског процеса“. „Додикова реторика”, како су је пејоративно називали званичници у Бриселу и Вашингтону, код народа у Републици Српској наилазила је на велико одобравање. У међувремену, после смрти председника Српске Милана Јелића из СНСД, септембра 2007. на ванредним изборима за председника Српске изабран је председник Академије наука и умјетности Републике Српске Рајко Кузмановић.
Остави коментар