Tрибина „Богумили: мистерија средњовековног Балкана“, одржана је у среду 24. априла у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је доцент др Борис Стојковски, историчар.
Богумили су врло специфична појава у историји средњовековног Балкана, феномен који је у приличној мери остао ван домашаја заједнице која се не бави историјом средњег века. У историографији је много о њима писано. Први аутори – слависти и византолози, о њима су писали већ средином 19. века.
Уз овај уводни део, аутор је нагласио да не постоји ниједан сачуван аутентичан спис написан богумилским пером; извори су врло ограничени и потичу искључиво из аспекта њихових противника, било источне православне политичке цркве или католичке провенијенције.
Археологија, такође, не даје одговоре на било каква питања која се тичу појма богумилства (манихејства). Његови су корени доста компликовани и треба их тражити у нечему што је везано за стару персијску религију и идеју дуализма која се ширила на огромном простору. Мада је читава Европа била под различитим утицајем дуалистичких учења, богумилство је значајан траг оставило на Балкану. Ширило се, превасходно, на простору Бугарске, Македоније, донекле Србије и понајвише у Босни.
– Још у житију Светога Климента, ученика Ћирила и Методија, помиње се зла јерес која се ширила Балканом. И у Наумовом житију се могу наћи помени који сугеришу могуће постојање одређене врсте јереси за коју је тешко утврдити да ли је баш реч о богумилству, али са доста сигурности може се рећи да је средина 10. века почетак њиховог ширења – рекао је Стојковски.
За нас је најзанимљивија прича о обрачуну Стефана Немање са богумилима. О томе је писано у житију Симеона Мироточивог, где се наводи да ни сам Стефан Немања није знао да се у његовој земљи укоренило богумилство, „ђавоља работа, јерес и кукољ који је ушао у српску државу“. Српски владар је књиге „нечастиве“ спалио. Сходно свету и схватању времена у којем се тада живело, он је искоренио богумилство у Србији.
Када је реч о богумилству у Босни, у историографији се оно помиње од средине 19. века. Постоји низ католичких извора који сведоче да је оно у Босни било укорењено. Богумили су себе називали христијанима, сматрајући се изворним хришћанима. Дошли су са разних страна, првенствено из Далмације. У Европи су богумили опстали све до османских освајања, оставивши одређено наслеђе и перцепцију, пре свега у књижевности.
– Десанка Максимовић је 1964. године богумилима посветила стихове „Тражим помиловање“ (поднаслов: „Дискусија богумила са Душановим закоником“). О њима су у 20. веку писали и Мирослав Крлежа, Мак Диздар, академик Владета Јеротић, али и Аница Савић Ребац, која је у Његошевој „Лучи микрокозма“ тражила трагове богумилства – закључио је Стојковски на крају трибине.
Остави коментар