Предавање др Бориса Стојковског на тему „Дукља – Зета – Црна Гора: корени српског идентитета“ (18. 8. 2020.) може се погледати на званичном Јутјуб каналу Културног центра Новог Сада.
Историчар др Борис Стојковски предавање је започео напоменом о важности тачних историјских података, јер се управо због нетачних података термини Дукља, Зета и Црна Гора погрешно користе. „Међутим, када је у питању идентитет савремене Црне Горе највише се, нажалост, злоупотребљава управо средњи век“, објашњава Стојковски. Да би се термин Дукље лакше разумео, Стојковски је говорио и о једном од дукљанских најзначајнијих владара, Јовану Владимиру, као и његовим потомцима и њиховим деловањима.
У наставку предавач говори о Немањићима и Зети, појашњавајући како је након феудалног растакања државе и владавине Немањића Зета припала лози Балшића, а затим је говорио и о лози Црнојевића. Потом, указује на важност црквеног питања када се говори о идентитету данашње Црне Горе, те је говорио о значају српских манастира и задужбина који су били на овим просторима. Такође, говорио је и о Јелени Балшић и улози „Горичког зборника“ и „Отписанија богољубног“. Предавање је завршено наглашавањем да називи Дукља, Зета, а ни Црна Гора не одређују идентитет ове земље.
Коментари
Молим управу КЦНС да замоли свог сарадника г-дина Стојковског да на својим трибинама престане да тврди, или да се суздржи, да је долазак Словена - Срба на Балкан - неупитна чињеница, па се позива на текст Константина Порфирогенита "О управљању царством", јер тиме само све више иритира публику. Такве тврдње г-дина Стојковског нису тачне, нити методолошки исправне (а надам се да је г-дин Стојковски успешно дао испит Методолигија друштвених наука, те да се упознао са радовима Карла Попера о утврђивању научних сазнања), и то само са неким научним доказима:
1) Др Георгије Острогорски: Историја Византије, Просвета Београд, 1969. год., страна 119-121, фуснота 4 (да, фуснота је на 3 стране): где је дат преглед и дискусија о изворима (познато је да лоши студенти не воле да читају фусноте). Из ове дискусије је видљиво да ни Георгије Острогорски научно не подржава хипотезу о наводном "досељавању Срба", али у даљем главном тексту опортунистички наставља са том хипотезом, вероватно под утицајем ондашњих смутних времена.
2) Др Душан Поповић: Прилози читању и разумевању разних старина, БИГЗ, 1957. год., страна 973-1226: где су изнети докази о фалсификату списа Константина Порфирогенита у 17 веку, односно, пошто тај текст није раније ни постојао, нити се игде раније помиње, о писању под "лажном заставом" од стране Рима. Значи, Др Поповић је на преко 250 страна практично обдуковао спорни текст, са неоспорним закључком да је исти текст лажан (нпр.: византијски цар Јустинијан Први је по Порфирогениту живео 120 година, или: византијски цареви су тражили од римских папа дозволе за преузимање одређених територија....).
3) Др Србољуб Живановић: Кромањонци у Ђердапу, Пешић и синови, 2015. год, целокупна књига: где су изнети антрополошки докази о типу нађених људских остатака у Лепенском виру који се подударају са данашњим Србима, односно Динарцима.
4) Недостатак археолошких доказа о "провали" Словена-Срба у Византију током 6. или 7. века и уништавању царских градова од Костолца, преко Ниша, Замзиграда и Скопља - постоји само запис о опсади Солуна, али Солун је далеееко од Београда и од Требиња или ВрхБосне. У лажним "византијским" текстовима се наводи да су наводно Словени прешли Дунав и да су за 3 (три) дана дошли до Солуна, те да су били праћени од стране византијских извидника, који су то вероватно за један дан предочили Солуњанима. Предлажем г-дину Стојковском да он лично прво преплива Дунав код Новог Сада, а да онда за три дана пешице претрчи до Солуна, с обзиром да је познато да су Стари Словени-Срби тада имали врло слабу или никакву коњицу, те да су се трупе кретале пешице. Напомиње се да није било путева, а да је Шумадија била права прашума.
- Да се не помињу радови Др Радивоја Пешића, Др Ђорђа Јанковића, Др Срејовића (који је једном приликом рекао "да још није време" за изношење комплетних налаза) и других светски признатих научника, а не "псеудоисторичара".
О овој проблематици је давно све испричано, али се г-дин Стојковски још држи бајки и ненаучних хипотеза, уместо да чита књиге и да се методолошки држи наука (значи, не само историје, већ и археологије, лигвистике и палеолингвистике, антропологије и социологије).
Остави коментар