Политика условљавaња Европске уније – политика штапа и шаргарепе

query_builder

Tрибина „Политика условљавaња Европске уније – политика штапа и шаргарепе” одржана је у уторак, 11. септембра, у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач била је др Јелена Тодоровић Лазић.

Многи теоретичари тврде да успешност политике проширења ЕУ почива управо на политици условљавања и често се може чути да је ЕУ створила политику условљавања.

– Истина је да је она само тај концепт продубила и усавршила будући да се њена релативно успешна политика проширења у великој мери заснивала на условљавању. Ту су и НАТО, Савет Европе, а нарочито треба нагласити САД, једног од највећих „условљавача” данашњице – објаснила је Тодоровић Лазић на почетку трибине.

     Данас условљавање представља суштину односа ЕУ са трећим земљама, али оно није одувек било тако често коришћен спољнополитички инструмент. У периоду од настанка европских заједница, па све до завршетка Хладног рата, условљавање је само повремено употребљавано.

У односу према европским државама које су биле у њеном блиском окружењу, али које су биле војне диктатуре, Европска заједница је заузела другачији приступ. Пре него што су Грчка, Португалија и Шпанија постале чланице, оне нису разматране као потенцијалне чланице све док не изврше демократизацију и ослободе се диктатура.

Политика условљавања се у свакодневном дискурсу често помиње као политика „штапа и шаргарепе”. Ако се завири у корпу „шаргарепе”, тамо се могу уочити: јавне похвале, финансијске бенефиције, признање државе, одређени облик сарадње са неком међународном организацијом, пријем у чланство.

С друге стране, на „штапу” се налазе: укидање финансијске помоћи, прекид свих или само појединих облика нематеријалне помоћи, прекид сарaдње и као последња опција могућност употребе силе. Оваква политика награде и казне добро је позната државама које су настале распадом СФРЈ, а најуочљивија је на примеру Србије.

– Историјат односа Србије и ЕУ може се окарактерисати као константно изнуђивање, односно као политика сталних притисака. У прилог томе говоре: неједнак однос моћи између условљене државе и ЕУ, унилатерално дефинисање и редефинисање услова и често постављање нереалних услова како би се теже дошло до испуњења –казала је Тодоровић Лазић.

Ратно наслеђе на овом простору, навела је даље ауторка,  узроковало је успостављање неких нових услова од којих је онај који се односи на сарадњу са Хашким трибуналом и испоручивање ратних злочинаца најомраженији у земљама Западног Балкана.

– Да ли ће и када ће Србија постати чланица ЕУ, сувишно је лицитирати. Одлука о чланству првенствено је политичка одлука која не зависи само од испуњења услова. Као пример за то наводи се пријем Бугарске и Румуније које нису у потпуности испуниле услове из Копенхагена, а већ 11 година су чланице ЕУ – закључила је Тодоровић Лазић.

 

 

 

 

 

 

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language