Политичка модернизација Србије, конзервативизам напредњака из 19. века, западњаштво без демократије

Политичка модернизација Србије, конзервативизам напредњака из 19. века, западњаштво без демократије

Tрибина “Политичка модернизација Србије, конзервативизам напредњака 19. века, западњаштво без демократије” одржана je у петак 10. августа у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је проф. др Љубиша Деспотовић.

Сва разноврсност и супротстављеност политичког бића, казао је Деспотовић на почетку трибине, најбоље се може сагледати на примеру Напредне странке – напредњака из 19. века.

– Пренапрегнута у жељи да Србију уреди по нормама и стандардима европских узора, ова политичка опција остаће разапета између несумњиве либералне инспирације и антидемократизма своје политичке праксе. По потенцијалима и намерама, изразити модернисти – напредњаци у великој мери ће поништити свој модернизам евидентном недемократском владавином – објаснио је аутор трибине.

Оптуживани су да су  „дворска странка”, колико својом заслугом толико још више заслугом социјалне структурираности српског друштва тога времена, које осим „радикалског мора” и није имало значајнији социјални слој на којем би се могао утемељити и учврстити један модеран европски програм.

Напредњаци су, казао је даље Деспотовић, били елитна група европски образованих интелектуалаца која је истакла програм либералних промена за модернизацију земље, потпуно супротан либералима Јована Ристића, али није сматрала да се оне могу постићи увођењем демократије.

Младоконзервативци, како су себе назвали напредњаци, врло брзо су због таквих ставова дошли у сукоб са средином у којој су конституисани. Свесни да немају утемељење у народу, почели су да одступају од својих либералних начела, инсистирајући на примени државног насиља против сваког ко је пружао отпор процесима модернизације.

Деспотовић је, у наставку трибине, рекао да се програм напредњака темељио на: уставности и законитости (промена Устава из 1869. и доношење новог, либералнијег), слободи штампе, независности судске власти, општем и обавезном образовању, стајаћој војсци, али и развоју саобраћаја и инфраструктуре, на чему су посебно настојали.

По силаску с власти, а после 10 година аристократске владавине напредњака која је била прожета применом политичког насиља, напредњачки свештеници, учитељи и посланици били су физички малтретирани (батинани) од стране народа, а поготово од стране оних које су организовали радикали Николе Пашића.