Politička modernizacija Srbije, konzervativizam naprednjaka iz 19. veka, zapadnjaštvo bez demokratije

Politička modernizacija Srbije, konzervativizam naprednjaka iz 19. veka, zapadnjaštvo bez demokratije

Tribina “Politička modernizacija Srbije, konzervativizam naprednjaka 19. veka, zapadnjaštvo bez demokratije” održana je u petak 10. avgusta u Klubu „Tribina mladih” Kulturnog centra Novog Sada. Autor i predavač bio je prof. dr LJubiša Despotović.

Sva raznovrsnost i suprotstavljenost političkog bića, kazao je Despotović na početku tribine, najbolje se može sagledati na primeru Napredne stranke – naprednjaka iz 19. veka.

– Prenapregnuta u želji da Srbiju uredi po normama i standardima evropskih uzora, ova politička opcija ostaće razapeta između nesumnjive liberalne inspiracije i antidemokratizma svoje političke prakse. Po potencijalima i namerama, izraziti modernisti – naprednjaci u velikoj meri će poništiti svoj modernizam evidentnom nedemokratskom vladavinom – objasnio je autor tribine.

Optuživani su da su  „dvorska stranka”, koliko svojom zaslugom toliko još više zaslugom socijalne strukturiranosti srpskog društva toga vremena, koje osim „radikalskog mora” i nije imalo značajniji socijalni sloj na kojem bi se mogao utemeljiti i učvrstiti jedan moderan evropski program.

Naprednjaci su, kazao je dalje Despotović, bili elitna grupa evropski obrazovanih intelektualaca koja je istakla program liberalnih promena za modernizaciju zemlje, potpuno suprotan liberalima Jovana Ristića, ali nije smatrala da se one mogu postići uvođenjem demokratije.

Mladokonzervativci, kako su sebe nazvali naprednjaci, vrlo brzo su zbog takvih stavova došli u sukob sa sredinom u kojoj su konstituisani. Svesni da nemaju utemeljenje u narodu, počeli su da odstupaju od svojih liberalnih načela, insistirajući na primeni državnog nasilja protiv svakog ko je pružao otpor procesima modernizacije.

Despotović je, u nastavku tribine, rekao da se program naprednjaka temeljio na: ustavnosti i zakonitosti (promena Ustava iz 1869. i donošenje novog, liberalnijeg), slobodi štampe, nezavisnosti sudske vlasti, opštem i obaveznom obrazovanju, stajaćoj vojsci, ali i razvoju saobraćaja i infrastrukture, na čemu su posebno nastojali.

Po silasku s vlasti, a posle 10 godina aristokratske vladavine naprednjaka koja je bila prožeta primenom političkog nasilja, naprednjački sveštenici, učitelji i poslanici bili su fizički maltretirani (batinani) od strane naroda, a pogotovo od strane onih koje su organizovali radikali Nikole Pašića.