POČELA TREĆA KONFERENCIJA O REGIONALNOJ STABILNOSTI U KCNS

30/09/2019

U prepunoj sali kluba „Tribina mladih“ Kulturnog centra Novog Sada danas, 30. septembra 2019. godine u 13:30 otvorena je treća Konferencija o regionalnoj stabilnosti. Konferencija, koju je idejno osmislio direktor Kulturnog centra Bojan Panaotović, privukla je brojnu publiku koja je došla da o dobrosusedstvu i saradnji u regionu čuje stavove uglednih učesnika sa prostora bivše SFRJ. Ideja o održavanju Konferencije dobila je podršku  i gradonačelnika Novog Sada, Miloša Vučevića. Konferenciju je otvorio član Gradskog veća za kulturu, Dalibor Rožić. U debati učestvuju novinar Index.hr Gordan Duhaček, dr Dragan Markovina iz Splita, dr Sara Špelec iz Maribora, diplomata dr Zoran Milivojević iz Beograda i direktor Humanitarnog centra za integraciju i toleranciju iz Novog Sada Ratko Bubalo. Moderator je msr Marija Stojković, saradnica Kulturnog centra Novog Sada.

 

Pozdravnu reč učesnicima i publici uputio je direktor KCNS Bojan Panaotović rekavši da je gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević koji je, kako je bilo planirano, trebalo da otvori konferenciju, sprečen zbog obaveza u Beogradu, ali da je poslao poruku učesnicima skupa da snažno podržava ideju o regionalnoj  stabilnosti, saradnji, multikulturalnosti i normalnosti.

Panaotović je, zatim, podsetio da je muzičar Džoni Štulić svojevremeno rekao da ko ne pamti – iznova proživljava i izrazio nadu da dobro svi pamtimo šta su 90 – e godine donele u pogledu bratoubilačkog rata, nesreća i krvoprolića.

-Naša ideja vodilja je da ovom Konferencijom govorimo u prilog miru, dobrosusedstvu i saradnji i da pozovemo  „krem“: intelektualni, moralni i elitu u svakom drugom smislu da govore o saradnji i dobrosusedstvu -kazao je Panaotović, dodavši da su ga neki naši i hrvatsti portali nazvali „Gvardiolom u najnegativniijem smislu“, jer je na Konferenciju pozvao ove ličnosti.

– Ali ako to kažu ekstremisti, znači da sam napravio sjajan izbor odabravši ove vrsne intelektualce. Naredni put ćemo pozvati i nekog matematičara i statističara koji treba da dokaže ljudima u regionu da pitanje suživota nije apstraktan pojam, već je to boljitak za svakog građanina u regionu – naglasio je direktor KCNS, dodajući da tamo gde se ljudi gledaju preko nišana, tamo gde je nemir, tamo nema ni ekonomskog napretka.

Otvarajući Konferenciju za regionalnu stabilnost, član Gradskog veća zadužen za kulturu Dalibor Rožić kazao je da je  veoma dobro da konferenciju sa temom o dobrosusedstvu, saradnji i stabilnosti imamo upravo u Novom Sadu, gradu poznatom po multikulturalnosti i suživotu, gradu koji je ponosan na svoje različitosti.

     –Regionalna stabilnost je preduslov za političku, ekonomsku, kulturnu i svaku drugu stabilnost. Naravno, za toleranciju i razumevanje zalaže se svako humano društvo, ali da bismo te vrednosti i dostigli moramo, pre svega, da se dobro razumemo, da se poštujemo i da negujemo kulturu dijaloga  – rekao je Rožić.

On je, zatim, naglasio i da je veoma dobro što se ovakva konferencija održava u ustanovi kulture, jer „kultura nije neka izdvojena sfera društva“. Ona, kako je rekao, povezuje ljude, jača osećaj pripadnosti zajednici i formira identitet.

-Saradnja u resoru kulture, kada je Novi Sad u pitanju, može da bude uspešna, jer mi jesmo grad koji se pozicionirao kao centar kulture ne samo u Srbiji nego i u regionu. U 2021. godini Novi Sad će biti Evropska prestonica kulture i dobro je da se ovde govori i o kulturi dijaloga – rekao je Rožić i proglasio Konferenciju o regionalnoj stabilnosti otvorenom.

Prvi blok otpočet je sledećim pitanjima: Kako sagledavate odnose u regionu, na postjugoslovenskom prostoru? Koji elementi su pozitivni, a šta ih opterećuje i kako u celini gledate na regionalne odnose i saradnju u regionu?

Dragan Markovina: „Nakon 2000. godine, dakle nakon ratova, činilo se da je kultura mira nešto što će biti presudno na ovim prostorima. Međutim, neretko smo svedoci povratka retorike iz devedesetih i podizanja tenzija, ne samo medijskih. Ali, ja sam uveren da situacija među ljudima uopšte nije tako loša. Prošle godine sam sa svojim prijateljima obnovio „Korčulansku ljetnu školu“ i bili su prisutni ljudi svih profila, iz svih država sa ovih prostora. Situacija je s te strane mnogo bolja nego što izgleda prosečnom konzumentu medija. Treba prekinuti konstantno vrtenje u krug priča koje su dovele do rata, koje su se dogodile u ratu i koje su ostavile traumatične posledice po sve nas. Niko ne tvrdi da je potrebno sve zaboraviti i potisnuti, ali moramo otvoriti temu o tome kako živimo danas i kako ćemo živeti sutra, jer ovi prostori su naprosto upućeni jedni na druge – imamo zajedničku prošlost, jezik kojim govorimo bez potrebe za prevodiocem, zajedničko kulturno nasleđe. To je mnogo jače od svih destrukcija, od mitološko-povijesnih priča o nekakvim stoljetnim sukobima koji su nasleđeni i koji su bili neminovnost da se rat dogodi. Svako treba da pođe od sebe, jer bez vlastitog angažovanja i inicijative ne možemo očekivati da se bilo šta promeni. Mnogo su veća razdoblja normalnosti, zajedničkog života i suradnje u regionu, nego međusobnog ratovanja. To su činjenice koje se na duge staze moraju pokazati, iako sada, po mom mišljenju, ne izgleda da će se to pokazati u neko skorije vreme, ali u periodu dugog trajanja sigurno hoće. To je poziv svima da počnemo da mislimo o izgradnji kulture mira i normalnih građanskih civilnih tema.

Zoran Milivojević: Čini mi se da smo u odnosu na prethodne godine u nepovoljnijoj situaciji kada je u pitanju tema Konferencije. Stvari se na globalnom nivou komplikuju, a gore po nas je to što i nas uzimaju u obzir u toj borbi za poziciju i uticaj. Postajući deo te globalne politike, uskraćeni smo za slobodu da svoju sudbinu kreiramo na način koji bi nam najviše odgovarao. Stvari se i između nas samih komplikuju. Znate, ta gomila nerešenih pitanja je i dalje aktuelna. Kada je u pitanju globalna politika, mi smo, hteli ne hteli, postali prostor za koji se velike sile bore. Sveprisutne revizije istorije i neumitnih činjenica predstavljaju opasne tendencije. Ako ste vi akter toga, ne zato što hoćete, nego zato što ste tu, na tom prostoru i što se to na vas odnosi – onda to nije dobra klima u kojoj mi sada pokušavamo da nađemo izlaz i da govorimo o stabilnosti. Balkan „bure baruta“ ili Balkan kao oaza mira i saradnje – pitanje je sad. A mi se upravo nalazimo u toj dilemi. Sve postjugoslovenske države pripadaju istom prostoru koji je imao svoju državu. Sve one gaje jedan ambijent u kom postoji pretpostavka za saradnju, pripadaju jednom istom kulturološkom prostoru. Međutim, šta je to što nam ne dozvoljava da idemo u istom pravcu? Problem je i u tome što nam dolazi spolja, ali i u pojedinačnim interesima koji su se definisali raspadom Jugoslavije. Svako želi da zaokruži taj svoj nacionalni prostor na najefikasniji način, da ga potvrdi, često i na štetu komšije. Činjenica da smo svi tu, na istom prostoru, trebala bi da bude kvalitet, a ne problem. Svaka od država bivše Jugoslavije ima ista nerešena pitanja: pitanje manjina, pitanje granica. Percepcija istorije, a ne same istorijske činjenice, je ono što stvara ambijent za sukobe, a ne za saradnju.

Gordan Duhaček: Mislim da je ključni problem u svemu politika ekstremnog suverenizma. Sam suverenitet može imati i dobre i loše posledice – pitanje je kako se koristi. Ukoliko izgubimo osećaj da imamo mogućnost da nešto u vlastitoj sudbini, u vlastitoj državi promenimo, da nemamo kontrolu nad sudbinom vlastitog duštva – gubimo volju i zainteresovanost da se angažujemo i da nešto bolje napravimo. Hrvatska je shvatila da probleme koje ima neće rešiti Evropska unija. Ni probleme Srbije neće rešiti Unija. Rešenje mora doći iz politike unutar same države Srbije – suverenističkom politikom. Sve države bivše Jugoslavije su države ograničenog suvereniteta. Zbog nesposobnosti međusobnog dogovora da se deluje i da se reagira kao suvereni akter u odnosu na drugog čiji se suverenitet poštuje, dtalno se delegira na neku sledeću instancu koja bi problem trebala da reši. Po mom mišljenju napretka u regionu bi bilo kada bi sve države bivše Jugoslavije počele jedna drugu da tretiraju kao suverene državei same sebe percipirati kao suverene države. Samo tako se mogu postizati bilateralni dogovori bez posebnog izaslanika i bez nekakvog međunarodnog tutorstva i pritiska. SFRJ je zaista bila suverena država, koja je bila akter a ne objekt međunarodne politike.

 

Sara Špelec: Ja ću se osvrnuti na neka svoja intimna sećanja na bivšu zajedničku državu i tako pokušati da odgovorim na pitanja… Sećam se trenutka kada sam prvi put videla spomenik Edvarda Kardelja. Kada me je otac upitao da li znam ko je to, odgovorila sam krajnje dečiji: „Pračovek“. Već treći put u dvadesetom veku osvanuo je trenutak oslobođenja Slovenaca od teških lanaca, fiće, juga, stojadina, i dalje smo bez milosti opsedali hrvatsko more, žaleći što više nije naše. Polako se počeo otvarati prostor u basnoslovnu Evropu, koju su nam glavama u torbama izborili naši borci za osamostaljenje. Tada se rodio vek narcizma malih razlika, u kome su se naši isprepletani jezici razvezali i raskinuli, i počeli živeti samostalan život. Evo primera postjugoslovenskog egzorcizma: iz hrvatskog jezika isterivani su srbizmi, iz slovenačkog kroatizmi, koje su lingvistički čistači jezika pronalazili čak i u opšteslovenskoj reči – mesec, i time potvrdili da su ozbiljni mesečari…

Ratko Bubalo: Regionalna stabilnost je toliko potreban, a opet sizifovski cilj. Stabilnost je na ovim prostorima jedna od najfrekfentnijih reči, a dobila je politički dekorativno značenje. Pitanje svih pitanja je šta je sve potrebno uraditi da bi se uspostavila i učvrstila regionalna stabilnost. Bivša SFRJ je funkcionisala kao zajednica ljudi višestrukih identiteta, gde se čovek u relativnoj harmoniji osećao kao pripadnik različitih zajednica, te ponosno pripadnik i Evrope i svijeta. Nacionalisti su srušili Jugoslaviju s ciljem da njihovi narodi žive u teritorijalno zaokruženim državama. Taj cilj ne samo da nije ostvaren, već je raspadom Jugoslavije učinjen korak nazad. Više niko ne živi u jednoj državi, ni Srbi, ni Hrvati, ni Bošnjaci, i zato region ne stoji na stabilnim nogama. Mi moramo poći da tragamo za otvaranjem perspektiva u miru i stabilnosti, a ne od nostalgičnog projektovanja odnosa kakvi su nekad bili na sadašnje stanje, zatrovano mržnjom i posledicama građanskog rata, novim predrasudama i stereotipima.

Drugi blok otpočet je sledećim pitanjima: Koji su vaši predlozi i ideje, šta bi trebalo činiti (od državnih nivoa pa do kulturnih poslenika, intelektualaca, medija, sektora nevladinih organizacija…) da se regionalna saradnja pospešuje, da se prevazilaze traume iz prošlosti i podstiče pomirenje i saradnja?

Ratko Bubalo: U regionu se kao spasonosna formula govori da treba da se okrenemo budućnosti. I zaista, gledanje u budućnost je ono što je sve konflikte potisnulo na margine društvenog života i ljudi su se zaista okrenuli stvaranju sreće. Udruživanje u zajedničku državu je ono što je nerealno i što je nemoguće postići bez novog daha etničkog čišćenja. Jedino je realan snažan kurs ka reformama i evropskim integracijama i uspostavljanje odnosa među građanima evropskih država kakav su nekada imali građani bivše Jugoslavije.

Sara Špelec: Jedan od najčešćih kriterijuma pripadnosti nekoj naciji bez sumnje je jezik. U SFRJ jezik se prelomio na više delova i definitivno slomio našu zajedničku egzistenciju. Cenzura je danas jednako prisutna, kao u vremenu između dva rata. Mislim da je za mirnu egzistenciju moguće truditi se samo nadnacionalnim jezikom, svačijim i ničijim, koji svojom univerzalnošću ujedinjuje ono što je naizgled nespojivo i od vajkada razdruženo. Reč je naravno o jeziku umetnosti, bez kog ne mogu zamisliti ni jugoslovensku, pa čak ni planetarnu egzistenciju.

Gordan Duhaček: Prisetimo se one rečenice: „…Pa mi ćemo jesti travu, ako treba“. Ako jedna država vodi takvu politiku, onda to nije dobro. Ne velike nacionalne priče, ne nekakva velika žrtvovanja za nacionalnu stvar, već boljitak materijalnog statusa građana. Život građana mora biti bolji, u onom bazičnom materijalnom smislu.

Zoran Milivojević: Tema na koju je govorio gospodin Duhaček bi bila idealna, kada bi bila ostvariva. Naši susedi Srbiji osporavaju upravo suverenitet. Najmanje je sporno pitanje kulture, delovanje intelektualaca, ali ekonomska saradnja je ono bez čega ne možemo da živimo. Ta saradnja ide nekim svojim tokom i, koliko vidim, nema tu primedbi. Ekonomija relaksira političke odnose. Zadovoljan čovek se manje buni, manje je osetljiv na loše stvari, manje gleda u genezu problema i sukoba, to jest, manje se vraća u prošlost.

Dragan Markovina: Mi se već trideset godina bavimo pitanjem granica. Svakom mlađem od trideset godina je to sasvim irelevantno. Treba staviti tačku na sve priče o granicama, o raspravama, o ratu i baviti se konkretnim stvarima. Primarni su ljudi i društvo, a ne država.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja