Tрибина „Верски идентитети у Европи“ одржана је у четвртак 16. маја у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је проф. др Љубиша Деспотовић.
Говорећи, на почетку предавања, о особеностима религијско-конфесионалних идентитета у Европи, аутор трибине је казао да је током модерне епохе дошло до снажних процеса дехристијанизације Старог континента. Знатан број његових грађана, а поготово друштвене елите, у великој мери је изгубио религијску компоненту хришћанства, а задржао само културно-цивилизацијску.
Проблеми са дехристијанизованом Европом настали су из неколико разлога. Кључни разлог настао је са процесима секуларизације у последњих неколико векова.
– Пошто је реч о доминантно хришћанском простору, радило се о процесима који су полако али сигурно крунили хришћански садржај онога што је Европа била у претходним вековима – казао је Деспотовић.
Додао је да су процеси секуларизације донели много тога доброг – довели су до отварања школа, учинили су знање и вештине доступним широким слојевима људи, подстакли су формирање универзитета, културних установа, довели до описмењавања, поштовања људских права… Све је то изграђено у контексту тзв. хришћанске Европе.
Не може се оспорити да су то све последице снажног процеса секуларизације у којем је раздвојено црквено, религијско од онога што је цивилни простор аутономије грађана, њихових слобода и права. Религијски садржај у великом контексту потиснут је у сферу приватности.
После процеса секуларизације долази до геополитичких промена у модерном свету, поготово у последњих неколико деценија, чија је главна експликација био долазак милиона избеглица у Европу и произвео је религијске, цивилизацијске, културолошке и безбедносне проблеме европским нацијама.
– С друге стране, на простору Турске налазе се милиони нових избеглица. Уколико би та држава, из било којих разлога, отворила своје границе, створио би се нови, огроман талас избегличке популације који ЕУ, ни уз знатно бољу организацију, не би могла да задржи и то би се претворило у потпуни кошмар европских нација и држава – рекао је Деспотовић.
Да бисмо разумели откуд ови избеглички таласи и зашто прича о „еуроарабији“ као крајњем циљу процеса промене верског кода Европе, треба се вратити у прошлост: после Другог светског рата, конституисана је геополитичка парадигма на челу са Вашингтоном као хегемоном западне структуре моћи. Она је за партнера одабрала исламски свет због интереса и демографског потенцијала тих народа, како се процењивало, спремних да буду инструментализовани зарад Запада.
После четири деценије, међутим, исламски свет који је ојачао, школовао своје људе на западним универзитетима и освестио своју геополитичку позицију, почео је да се конституише као самостални пол геополитичке моћи. За сада, унутар исламског света још увек не постоје јака држава и култура које би се наметнуле као хегемон.
– Печат на процесе дехристијанизације Европе дао је Уговор из Мастрихта 1992. године. Када је у том уговору одређиван нормативни идентитет Европе, није услишена ни папина молба да се убаци макар реченица о хришћанским коренима европског идентитета, те данас у најзначајнијем акту ЕУ нема ниједне речи о хришћанству – закључио је Деспотовић.
Остави коментар