Održana tribina „Suton srpskog liberalno-opozicionog pokreta u Vojvodini 1896-1918. godineˮ

Održana tribina „Suton srpskog liberalno-opozicionog pokreta u Vojvodini 1896-1918. godineˮ

Tribina „Suton srpskog liberalno-opozicionog pokreta u Vojvodini 1896-1918. godineˮ održana je u četvrtak 27. jula u Klubu „Tribina mladihˮ Kulturnog centra Novog Sada. Autor i predavač bio je dr Miloš Savin, istoričar.

Srpska opozicija se spremala za učešće na parlamentarnim izborimaza Ugarski sabor 1896. godine. S obzirom na velike nepravilnosti u pogledu biračkih spiskova i pritiske ugarskih vlasti, usmerene na mađarsku opoziciju, Srpska liberalna stranka je bojkotovala predstojeće izbore zajedno sa radikalima. Vladina stranka Dežea Banfija je trijumfovala na izborima koji su dali moć Banfiju da otpočne sa još radikalnijom politikom usmerenom protiv narodnosti.
Uverenost klerikalnih krugova da će uz podršku svih raspoloživih državnih struktura obezbediti većinu na izborima za Sabor, izazvala je veliki strah i kod srpskih liberala i kod radikala i naterala ih da prvi put počnu da razmišljaju o predizbornoj koaliciji, odnosno podeli eparhija i srezova.

Došlo je do konačnog dogovora koalicije Srpske liberalne i Srpske radikalne stranke koje su putem svojih organa 1. juna 1897. godine na Spasovdan, objavile zajednički proglas srpskim biračima u kome su pozvale na jedinstvo. Izbori za Srpski narodno-crkveni sabor su doveli do velike pobede ujedinjenih liberala i radikala.

U politički život tokom predizborne vreve, vratio se i Mihailo Polit Desančić, koji je ispred Srpske liberalne stranke kandidovan za poslanika za Ugarski Sabor. Na izborima održanim početkom oktobra 1901. godine, međutim, pretrpeo je poraz.

– Najznačajniji trenutak u predizbornim aktivnostima Srpske liberalne stranke je zbor u Novom Sadu koji je održan 22. aprila 1902. godine. Ta stranka je na zboru u Novom Sadu usvojila svoj „Avtonomniˮ program – birački program i platformu za politiku na Srpskom narodno-crkvenom saboru. Autonomni program nije predstavljao reviziju Bečkerečkog programa, već više manifest vezan za specifično pitanje politike koju treba zastupati u organima srpske autonomije. Program je potpisao predsednik Srpske liberalne stranke Ilija Vučetić – kazao je Savin.

Bez obzira na program, opšti pad Srpske liberalne stranke, bio je nezadrživ. Dr Vučetić je već juna 1902. godine podneo ostavku na funkciju predsednika i člana središnjeg odbora Srpske liberalne stranke, a januara 1904. godine kao član odbora podneo je ostavku na preostale javne funkcije. Umro je 23. jula 1904. godine, a njegova smrt je predstavljala ogroman gubitak za Srpsku liberalnu stranku, koja je bez organizovanog vođstva postala pasivna i dezorijentisana.

U nastavku tribine, Savin je naglasio da su izbori za Ugarski sabor u proleće 1906. godine, imali izuzetan značaj zbog ponovnog aktiviranja i kandidature sedamdesetrogodišnjeg dr Mihaila Polita Desančića za poslanika Velikokikindskog okruga. Politova kandidatura u Kikindi predstavljala je suštinski oblik popustljivosti radikala. Iako nije potpisana nikakva zvanična koalicija, suštinski su radikali pomogli Politov izbor u Kikindi, pošto nisu predložili radikalskog kandidata. Mihajlo Polit Desančić je odneo pobedu na izborima.

U ovom periodu došlo je i do formiranja jedne sasvim nove političke grupacije među Srbima Ugarske, čije najčvršće uporište je upravo bila Kikinda, Politova izborna baza. Reč je o demokratama okupljenim oko Srpskog glasa koji je počeo da izlazi krajem aprila 1907. godine. Demokrate su na konferenciji u Novom Bečeju, jula 1908. godine, usvojile svoj program koji je bio jednako usmeren i na rešavanje srpskih nacionalnih pitanja, ali i na demokratizaciju, decentralizaciju i izgradnju socijalno pravednog društva na čelu sa Vasom Stajićem, Vasom Jakšićem i Milutinom Jakšićem.

Opšte nezadovoljstvo Srba sa asimilatorskom politikom koju je država sprovodila nad njima, nepristajanje da se odreknu svoje srpske narodnosti, stvaranje srpsko-hrvatske koalicije u Hrvatskoj i Slavoniji, solidarnost i senzibilisanost srpskog mnjenja prema nepravedno uhapšenim istaknutim Srbima u Hrvatskoj u toku Veleizdajničkog procesa, razvilo je izuzetnu srbofobiju u političkim krugovima Austrougarske. U toj opštoj atmosferi srbofobije, Franc Jozef je 25. jula 1912. godine doneo odluku da se ukine Srpska narodno-crkvena autonomija, koja je odavno obesmišljena i svedena na nekakvo prosvetno, veroispovedno savetodavno telo.

Ova odluka egzistencijalno je uzdrmala Srbe u Austrougarskoj i dovela do već poznatog sindroma odlaska starijih liberala u pasivnost. Poslednja aktivnost Srpske liberalne stranke, pre početka Prvog svetskog rata, bila je kandidatura dr Mihaila Polita Desančića naupražnjeno mesto za poslanika na Ugarskom saboru 1914. godine u Velikoj Kikindi. Polita je podržao čitav srpski opozicioni pokret, ali u atmosferi koja je vladala u Ugarskoj, nije više postojala mogućnost da nijedan srpski opozicionar, pa ni Polit koji je bio u veoma poznim godinama, kroči u parlament.

Posle rata, prisajedinjenjem Srpske Vojvodine(Srema, Banata, Bačke i Baranje) Srbiji na Velikoj narodnoj skupštine 25. novembra 1918. godine, nije više postojao razlog za postojanjem Srpske liberalne stranke.

Polit, koji je rat proveo u peštanskoj internaciji i pod policijskim nadzorom u Novom Sadu, gde je morao da proda svu imovinu i odseli se što dalje od srpske granice, srpsku vojsku je dočekao u okolini Temišvara, gde je na predlog Narodnog veća kao istaknuti srpski prvak trebalo da pozdravi oslobodioce. Od silnog uzbuđenja i nekontrolisane sreće, doživeo je lakši moždani udar i preminuo 30. maja 1920. godine.