Tрибина „Стогодишњица Великог рата у Србији и Француској: између заборава и места сећања“, одржана je у четвртак 27. децембра у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач била је др Александра Колаковић.
Обележавање стогодишњице Великог рата (1914–1918) прилика је да се изнова осветли место сећања на овај догађај, као и улога на формирање националног идентитета. Места националних сећања у Француској посебан су део националног идентитета, али су политике сећања доживеле промене у процесима евроинтеграција.
Култура сећања у Србији, као једна од новијих тема у оквиру истраживања тумачења и последица првог светског ратног сукоба, намеће се као посебно значајна.
– Не само у српском друштву, снажно колективно сећање карактеристика је свих друштава која су имала прилику да се сусретну са ужасима Првог светског рата. Тај сукоб мобилисао је преко 65 милиона људи, погинуло је њих 8,5 милиона, а 12 милиона је рањено – казала је Колаковић на почетку предавања.
Србија је имала веома велике и болне губитке – страдала је четвртина становништва. Гробови српских ратника расути су у 17 земаља.
– Занимљиво је пратити како се та култура сећања мењала. Карактеристика српског друштва је да у њему постоји недовољно висок процес историјске свести. Неки аналитичари говоре о „природи заборава“ уместо „културе сећања“, док је у француском друштву било присутно стално сећање на догађаје из Првог српског рата – навела је ауторка трибине.
У протекле две, три деценије, међутим, и код Француза су приметне промене које су биле условљене евроинтеграцијама, француско-немачким односима у Европској унији и новим културним политикама на нивоу ЕУ.
Када је о Србији реч, 2013. године појавила се анкета која је указивала на то да 56 одсто испитаника не зна годину почетка Великог рата, а 48 процената испитаника није знало за повод избијања рата.
Код Француза је за културу сећања на Велики рат веома битно осећање да француска нација није као све друге, да она брани човечанство у том рату. Када су из рата изашли као победничка сила, желели су да очувају то сећање. Прве церемоније биле су параде.
У Србији, сећање на Велики рат негује Друштво потомака ратника 1912-1918. године. Они су успели да, уочи обележавања стогодишњице рата, у Паризу прикупе значајан број докумената. Истакли су да је историјска одговорност и задатак свих нас промовисање наслеђа српског народа.
– Обнављањем историјског памћења на адекватан начин посматрамо своју прошлост и садашњост уз могућност да ослушнемо и своју будућност – закључила је Колаковић.
Остави коментар