Трибина „Посете француских научника Балкану и Србији почетком 20. века“ одржана je у четвртак, 17. јануара, у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач била је др Александра Колаковић.
Интересовање француских научника за Балканско полуострво и народе који га настањују повезано је са Наполеоновим освајањем и оснивањем Илирских провинција почетком 19. века. Касније, романтизам са својим настојањем да пронађе инспирацију у непознатом и мистичном, утицао је да песници, учени људи и авантуристи крену у специфичне мисије на Балкан. Ипак, посебно интересовање код француских научника јавило се крајем 19. века, а потом и увећавало у новом столећу.
– Стварање Француско-руског савеза (1894) било је пресудно да се француски научници више заинтересују за Балкан, где је Османско царство било на заласку своје моћи, а који је и у блоковском смислу био неопредељен – објаснила је Колаковић на почетку трибине.
Прву значајну студијску посету Балкану и Србији организовао је „отац француске славистике“ Луј Леже. Као одличан познавалац словенског света, Леже је био присутан у високом француском друштву, где је изградио познанства и пријатељства са бројним личностима политичког и јавног живота. Стога су српски интелектуалци, као и интелектуалци других словенских народа, тежили да се повежу и сарађују са Лежеом.
Значајан је био и долазак у Србију Албера Малеа, историчара и ученика Ернеста Лависа, „националног учитеља“ Француза. Званично је био учитељ дипломатије будућег српског владара Александра Обреновића, а незванично је, доведен радикалским везама, имао задатак да неутралише германске утицаје на српском двору у периоду од 1892. до 1894. године.
– Имао је јасну дипломатску мисију, али је обавио и научна истраживања. По повратку у Француску, наставио је научну каријеру, писао уџбенике историје, а паралелно је одржавао контакте и сарађивао са српским научницима и дипломатама: Миленком Веснићем, Милованом Миловановићем, Стојаном Новаковићем и другима – рекла је Колаковић.
Иако су француски научници поседовали богату ерудицију, Балкан им се и у другој деценији 20. века чинио тајанствен и не увек лако разумљив, а подаци које су им презентовали српски научници у својим делима драгоцени.
Сарадња француских и српских научника у периоду с краја 19. и почетка 20. века, посебно у области друштвено-хуманистичких наука, није имала искључиво научни карактер, што се огледа и кроз посете француских научника Балкану и Србији.
Сарадња међу научницима била је посебно значајна у периоду Великог рата. Српска држава је пропагандни рат – рат иза линије фронта – водила захваљујући блиским везама интелектуалаца које су учвршћене посетама француских научника Балкану.
– Ипак, сарадња француских и српских научника, као вишесмерни процес, није резултирала само протежирањем француских или српских интереса, већ је допринела настанку и развоју научних дисциплина и појави нових открића, истовремено промовишући значај образовања као основе напретка нације и друштва- закључила је Колаковић.
Остави коментар