Одржана трибина „Политичка модернизација Србије – псеудолиберализам Јована Ристића”

31/07/2018

Tрибина „Политичка модернизација Србије – псеудолиберализам Јована Ристића, привиди политичких реформи”, одржана је у уторак, 31. јула у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је проф. др Љубиша Деспотовић.

На почетку четвртог по реду предавања о политичкој модернизацији Србије, Деспотовић је скренуо пажњу на чињеницу да се у литератури о времену у вези са Либералном странком правила јасна разлика између светоандрејских либерала и оних које је у доба намесништва Јован Ристић окупио око себе.

Ристић је дошао на власт после убиства кнеза Михаила (сина Милоша Обреновића) 1868. године. Кнез Михаило је страдао од српске завереничке руке током шетње на Топчидеру. Сумња за његову смрт пала је на кнеза Александра Карађорђевића, који је у то време био у Пешти.

Наум да у том тренутку дође до смена династије није остварен, јер је министар војни Миливоје Блазнавац реаговао брзо: Михаило није имао наследнике, те је министар из Француске довео мaлолетног кнеза Милана, унука Јеврема Обреновића, извикао га за књаза и тако ставио пред свршен чин тадашње институције у Србији. У том контексту, у Намесништво, поред министра војног, долази Јован Ристић.

Ристић је био један од најобразованијих људи свога времена, искрени конзервативац који је био уверен да је српски народ у том времену апсолутно политички, просветно и демократски незрео и да му је опасно додељивати демократске слободе.

Ристић је преузео Либералну странку крајем 60-их година 19. века. Kривотворио је и злоупотребљавао све што је Либерална странка „носила” у то време, што ће кроз двадесетак година довести практично до њеног гашења. У то време нису постојале класичне политичке странке у Србији, а Ристић је све чинио да успори процесе надолазећег парламентаризма и тако је довео у лош положај своју странку.

– Ристић је био доминантна фигура те странке готово две деценије. Постао је парадигма политичара који једно мисли, друго говори, а треће ради зарад себе и своје групације, приказујући то као интерес српске нације – казао је Деспотовић.

Оно што је било позитивно у Ристићевој политици била је „симфонија” државе са црквом. Водио је два успешна српско-турска рата, а 1869. године донео је први самостални српски устав. Такође, водио је национално одговорну политику стварајући претпоставке да се српски народ подиже и припрема за изазове који су надолазили.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања