Трибина „Koнцепције о Српској Војводини, Илирику, Дунавској конфедерацији, Источној Швајцарској…” одржана је у петак, 27. јула, у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је др Милош Савин, историчар.
Подручје данашње Војводине, а некадашње Угарске, под хабзбуршком круном је током 18. и 19. века било полиглотна држава, навео је Савин на почетку предавања и додао да су Мађари, када су дојахали у панонски басен, Словене раздвојили на северне и јужне, али њихова феудална држава није била национално хегемона. У њој су живела различита словенска племена и други народи.
У настојању Срба да се на овом подручју изборе за своја права било је проблема које је касније правила Католичка црква. То је било више подржавано из Беча, чији су цареви себе сматрали за протекторе католичанства, те су вршили унијаћење и покатоличење.
Мађарски краљеви су толерисали словенско становништво које је тамо живело, а Јазигима и Куманима су чак признавали неку врсту језичких и територијалних аутономија.
У току аустро-турског рата, међу Србима на просторима Аустријског царства, односно Угарске, појавио се гроф Ђорђе Бранковић, Србин из Ердеља, који је тврдио да води порекло из старе деспотске породице Бранковић, мада за такву тврдњу није имао никакву потврду. Сматран је Србином са највишим степеном образовања у то време. Он је затражио подршку од аустријског цара да организује српске добровољце који ће кренути у борбу против Османлија. Добио је наклоност, али накратко, јер је Беч проценио да је он истовремено одржавао везе и са руским царем, покушавајући да оствари баланс између две силе. Тежио је да направи Велики Илирик, област која би се простирала од Црног до Јадранског мора и укључивала би Србе, Бугаре, подручја Македоније, Црне Горе, БиХ, Славоније…
Године 1690. уследила је сеоба Срба који од цара Леополда добијају привилегије које су укључивале и право на војводу. За војводу су изабрали грофа Бранковића. Како је он тада доспео у затвор, Србима је дато право да изаберу подвојводу (Јован Монастерлија). Постојале су разне концепције о томе како да Срби добију аутономију у оквиру Угарске. Све то је кулминирало Темишварским сабором 1790. године.
На том сабору, Сава Текелија је изнео став да Срби не треба да траже своја територијална права од Беча, него од Угарског сабора који је формално-правно био надређен територији на којој је живело српско становништво. Сличну концепцију касније ће заступати и Светозар Милетић у свом Туцинданском чланку и Бечкеречком програму.
Савин је у наставку трибине подсетио на Дунавску конфедерацију Лајоша Кошута, тада најутицајније личности у Угарској (вођа револуције и министар финансија). Кошут је 1856. саопштио план о Дунавској конфедерацији који је предвиђао равноправан савез Мађарске, Румуније, Србије и Хрватске. Међутим, био је разочаран када је схватио да је већина мађарске буржоазије била склонија договору са Бечом.
На крају предавања, аутор је подсетио и да је Михајло Полит Десанчић, један од првака Српског либералног покрета, предлагао концепцију тзв. Iсточне Швајцарске, сматрајући да угарску државу треба поделити на неколико жупанија, територијално и национално заокружених, међу којима би Бачка и Банат требало да чине српску жупанију.
Остави коментар