О истинском пореклу Скендербега у КЦНС-у!

query_builder

Tрибина „Истина о Скендербегу” одржана je у четвртак, 13. септембра, у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је доцент др Борис Стојковски.

Ђорђе (Ђурађ) Кастриота, познат у историји као Скендербег, био је једна од најинтересантнијих личности балканске и уопште европске историје друге половине 15. века, храбар борац  против османских освајача и исламизације, Србин кога су Албанци присвојили као свог националног хероја.

– Кастриоте су били једна од најважнијих феудалних породица. Управљали су подручјима која највећим делом данас припадају Албанији. О њиховом српском пореклу сведоче и две повеље које је издао један од дародаваца Хиландара Иван Кастриота Скендербег, отац Ђорђа Скендербега. Иван је имао  четворицу синова – Станишу, Репоша, Константина и Ђурађа – објаснио је на почетку аутор трибине.

Један од синова, Репош, сахрањен је на Хиландару. На његовом гроб постављен је натпис „Репош Дука Илирски”. Постоји на Хиландару и гроб Јоакима Кастриота. Претпоставља се да је реч о Ивановом оцу који је пред смрт узео монашки постриг, мада је током свог живота мењао вероисповест у зависности од политичких савеза. У Хиландару и данас постоје остаци тзв. Арбанашког пирга, куле која је саграђена новцем Ивана Кастриоте.

Историјски извори различито су називали Ђорђа Кастриоту. Скендербегом га је назвао један српски летописац током битке за Свети Град (данас гранични појас између Македоније и Албаније). Највећи Скендербегов савезник био је напуљски краљ Алфонсо Аргонски. Звао га је „славним и моћним господином Ђорђем Кастриотом алиас Скендербегом”. Млетачка република била је један од мецена антитурске Љешке лиге у којој су били и Кастриоте.

     Међутим, после неуспешних напада на Бар и Улцињ, Млечани су Ђурђу БранковићуСтефану Црнојевићу и Албанцима понудили награду за убиство Скендербега. Венеција је предложила Турцима да га нападну заједничким снагама, што су они радо прихватили, али то им није успело.

      Година 1448. била је преломна. Скендербег је у савезу са Јанком Хуњадијем успео да истера Турске са Балканског полуострва. Требало је да крене у помоћ Хуњадију, али деспот Ђурађ је четири године раније обновио српску деспотовину и на тај начин спречио Скендербега да продре ка Косово поље. Због тога је Скендербег пустошио земље деспота Ђурђа (западни делови данашње Метохије).

     Скендербег је, затим, наставио исцрпљујућу борбу са Османлијама (опсада Кроје и Берата). Крајем 1467. године оболео је од маларије, а у јануара 1468. године умро је на млетачкој територији. Претпоставља се да је имао између 63 и 65 година, што је за 15. век и за живот војсковође било дуговеко.

– Од 1480. године почиње рађање мита о Скендербегу. Мартино Сегоно, католички бискуп из Улциња, поредио га је са Александром Великим. Биографија коју је 1508. године написао Марино Барлети донела је Скендербегу још већу, европску популарност. Албанци су тек крајем 19. века, у периоду националног препорода, открили Скендербега и, како нису имали адекватне личности у средњем веку, почели су да га уздижу на ниво хероја своје нације – закључио је Стојковски.

Са српске стране о Скендербегу су писали Сима Милутиновић Сарајлија, Јован Стерија Поповић, Стеван Сремац, а Његош у Горском вијенцу каже: „Скендербег је срца Обилића”.

 

 

 

 

 

 

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language