Награда „Васко Попа“ за збрику песама „Радно време раја“ у издању Културног центра

17/06/2019

Дејан Алексић добитник је Награде „Васко Попа“ за песничку збирку „Радно време раја“ у издању Културног центра Новог Сада, одлучио је жири у саставу: Радомир Андрић, Душко Новаковић, Владимир Гвозден, Славомир Гвозденовић и Јован Зивлак, председник. Жири је одлуку донео већином гласова, а у складу са Правилником о добитнику награде разматрано је у избору од 80 наслова који су изашли у 2018. години, а који су послати на конкурс или су предложени од стране чланова жирија.

Жири је констатовао да је продукција разноврсна и да у великој мери изражава снажне доприносе заступању модерног духа у поезији. Иако без посебне пажње савремене културе и друштва, поезија опстаје као снажан израз и допринос битним разговорима са друштвом, културом, историјом и човеком уопште.

У ужи избор су уврштени следећи наслови:

Дејан Алексић: Радно време раја, Културни центар, Нови Сад
Тања Ступар Трифуновић: Размножавање домаћих животиња, Бајбок, Сарајево
Бранислав Вељковић: Дневник дневног дисања, Филип Вишњић, Београд
Марија Шимоковић: Позајмљена светлост, Чигоја, Београд
Веселин Мишнић: Зашто се нисам руковао са мајмуном од бронзе, Графопринт, Горњи Милановац
Радивој Шајтинац: Непознавање природе, Завод за културу Војводине, Нови Сад

Дејан Алексић (1972), песник, драмски писац и књижевни стваралац за децу. Дипломирао на Одсеку за српску књижевност и језик у Новом Саду. Објавио је девет песничких књига, за које је добио бројне књижевне награде: Награду „Мирослав Антић“ (2019),  Змајева награду Матице српске, „Меша Селимовић“, „Бранко Миљковић“, Награду САНУ из Фонда „Бранко Ћопић“, Просветину награду, Бранкову награду, „Матићев шал“, „Ристо Ратковић“… Поред песничких, објавио је и двадесет књига за децу, као и једну књигу драма. Живи и ради у Краљеву.

Дејан Алексић је написао сложену песничку књигу, покушавајући да у свом певању уједини језик културних амблема, који има симболистичко-метафоричку вредност и језик пуких референцијалних слика из емпиријског искуства живота. Отуда су његове песме једна врста интерпретације божанске повести и њене људске патње и призора свакодневице са скоро тривијалним ситуацијама у којима се мит рајске утопије премешта са небеских висина у земаљски рај.

Дејан Алексић успева да у својој поезији на смирен начин очува могућност чуда и чуђења, али у кључу отклона од непосредне, наивне фасцинације. Он ће, тако, евоцирати на тренутке поезију Васка Попе, певати о сирћету или о некаквом пролазном сусрету, о плажи, о овешталој фрази или о истрошеном жанру путописа како би нам открио језичку и смисаону искру у наизглед депатетизованој, баналној и оскудној стварности. С друге стране, он остварује сложену мрежу везану за литерарно искуство симболизма и борхесовских лавирината. Збирку Радно време раја карактерише тријадна структура која потврђује Алексићеву песничку вештину кроз разноликост у изразу: од песама кратког стиха са јасном поентом и духовно-ироничним осенчењима, преко дуже наративне поеме „Верујем“ што афирмише моћ оног сада, све до песама дужег стиха. Иако је књига сложена како у формалном тако и у тематском смислу, рекло би се да се, кад је о потоњем реч, издваја стара песничка тема – усамљеност. Она овде задобија егзистенцијалне и когнитивне димензије која наткриљује смирен израз и склад између речи и смисла.

Песнички субјект верује да сваки облутак „крије у себи по једну реч“, тако је рај овоземаљско спасење у трагању за заборављеним, слућеним али најчешће неизреченим речима. Стога се може рећи да је ово археолошка поезија, у језичком и интелектуалном смислу, дакле поезија која систематски и истрајно трага за начинима да се још увек изрази упркос снажним илузорним сликама које он производи. Постоји ли нешто мање и нешто важније од владајућих слика? Ако постоји, онда је поезија та која може не само да продре, већ и да изрази тај толико наш свет. Алексић спада међу малобројне песнике који су успели да се вину до животне иманенције која делује онострано и далеко иако је она највише наша, овдашња, блиска и сасвим људска.

Награда „Васко Попа“ је установљена 1995. године у Вршцу, и уручује се сваке године на дан песниковог рођења, 29. јуна.

Награду додељује Агенција „Ђорђевић“. Дародавци новчаног износа су Град Вршац и Сензал капитал, власника Радета Ракочевића, Београд. Награда се састоји од Повеље с Попиним ликом, рад академског сликара Милана Блануше, и новчаног износа.

Награда „Васко Попа” има за циљ да афирмише савремену српску поезију, уважавајући доприносе Васка Попе и његово непроцењиво служење модерној песничкој речи. Награда је посебно уважавала ауторе са опусом који имају значајно и вишегодишње присуство у савременој српској поезији.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања