Tрибина „Меша Селимовић – између дервиша и заборава” одржана је у четвртак, 28. децембра у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Огњен Карановић, историчар.
Карановић је подсетио да од 1988. године београдски дневни лист „Вечерње новости“ додељује престижну књижевну награду „Меша Селимовић“ која је, између осталих, додељена Милораду Павићу, Добрици Ћосићу, Светлани Велмар Јанковић, Радовану Белом Марковићу, Рајку Петрову Ногу, Мири Вуксановићу, Драгану Великићу, Ивану Негришорцу…
Потом је аутор трибине поставио питање због чега, при помену имена великана пера српске и југословенске књижевности 20. столећа, попут Иве Андрића, Јована Дучића, Милоша Црњанског, Добрице Ћосића и других, увек помислимо и на име Мехмеда Меше Селимовића (1910-1982), али често „заборавимо“ да га изговоримо?
Понудио је одмах и одговор на своју тезу: као што је „тај неки тихи отпор постојао према Бранку Ћопићу, он постоји и према Меши“. Разлози за тај отпор, сматра Карановић, нису књижевне природе, не припадају домену културе у ужем смислу, већ су – политичког карактера.
– Меша припада оном кругу злосрећних заточеника Истине и Правде, који је због свог принципијелног опредељења да остане веран хармонији Разума и Духа, слављен у мери способности његових тумача да признају сопствену неспремност да путем „ходочашћа“ наведеној Победи корачају иза њега. Осим овог, другог греха није имао – рекао је аутор трибине, додавши да је Добрица Ћосић то добро разумео, када је једном приликом за Мешу казао: „…Увидео сам да је то човек широке књижевне културе, искреног југословенског и српског убеђења, пријатан, разговорљив, сталожен, самоуверен и стамен, али изразито толерантан према другачијем мишљењу…“.
Карановић је потом подсетио да је Меша Селимовић рођен у босанској породици старих занатлија и трговаца у Тузли. Породица је имала корене у Херцеговини, конкретно у Билећи. Доцније, истражујући своје порекло, сам Меша установио је да је његова породица потекла од братства Вујовића које је припадало племену Дробњака.
Прича о породичном наслеђу пратила га је од његових књижевних првенаца. Његова породица себе је сматрала Србима, и он сам је увек истицао своје право да се изјашњава као припадник српског националног идентитета, али и као припадник мухамеданске вероисповести.
Меша је студије завршио у Београду 1934. године, а од 1935. до 1941. радио је као професор Грађанске школе, а затим и у Реалној гимназији у Тузли. Прве две године рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народно-ослободилачким покретом, а у мају 1943. године прешао је на ослобођену територију. Тада је постао члан КПЈ и политички комесар Тузланског партизанског одреда. Године 1944. прешао је у Београд, где је обављао значајне политичке и културне функције. Од 1947. године живео је и радио у Сарајеву.
Те године, сарајевска „Свјетлост“ објавила је његов први роман „Увријеђени човјек“ и тиме почиње његова књижевна каријера. Када је 1966. године објавио роман „Дервиш и смрт“, психолошко-филозофски роман, који је, међу првима ,позитивно оценио Добрица Ћосић.
Четири године касније (1970) објавио је роман „Тврђава“ који је, по Карановићевој оцени и по тематици „брат близанац романа Дервиш и смрт“, а краси га интересантна љубавна прича између муслимана Ахмета и Тијане која је хришћанка. Кроз то дело, Селимовић је „провукао“ сопствену емотивну причу. За оба романа, Меша је побрао све највеће књижевне награде у тадашњој Југославији, постао је познат и признат књижевник чија су дела превођена и на светске језике.
Али управо тада настају нове невоље. Меша је од почетка тврдио да је српски писац, али му је то снажно оспорено у Сарајеву, због чега се он са породицом 1971. године сели у Београд. Да би окончао било какве расправе о свом националном идентитету, 1976. године, Селимовић оставља тестамент Српској академији наука и уметности.
У том тестаменту он је навео да потиче из муслиманске породице из Босне, а да је по националној припадности Србин. Нагласио је и да припада српској литератури, те да једнако поштује своје порекло и своје опредељење. После смрти 1982. године, Меша Селимовић је по сопственој жељи сахрањен у Београду.
Остави коментар