Изузетно интересовање Новосађана за роман „Солунска 28” др Нелета Карајлића

query_builder

Као што се и очекивало, велику пажњу Новосађана побудила је промоција романа др Нелета Карајлића „Солунска 28” која је у среду увече, 13. jуна, приређена у Великој сали Културног центра Новог Сада. На промоцији jе, поред аутора, говориo Вуле Журић, писац и књижевни критичар, а модератор разговора била је Александра Живановић.

На самом почетку популарни рокер, позоришни редитељ, а сада и талентовани писац, осврнуо се на своју прву романсирану биографију „Фајронт у Сарајеву” коју је објавио пре четири године у издању „Лагуне“ и компаније „Новости“.

     Није, вели, очекивао да ће та књига отићи „толико дубоко у народ”, мада је знао да постоји тврдо језгро љубитеља онога што је радио у „Топ листи надреалиста” и кроз рокенрол. На крају се десило да је то била најпродаванија књига, слободно се може рећи у региону, јер друге државе немају велике  тираже.

– Мене нарочито радује што је књига на ћирилици, па су остали у региону морали да се сете ћирилице како би одгонетнули зашто је књига продата у толико примерака –  осврнуо се Неле на свој роман првенац у којем је писао о феномену Југославије, рокенрола, Тита, нарочито 80-их година прошлог века.

Књижевни критичар Вуле Журић похвалио је чињеницу што Неле није попут већине аутора написао наставак прве књиге, него се определио за сасвим нову тематику.

Увертира за роман „Солунска 28” настала је 1992. године када се Карајлић доселио са породицом у Београд и почео да тражи стан, „а онда је мене позвала моја родица и казала што тражим стан када имам кућу у Београду”.

Када је питао родитеље зашто су 30 година ћутали о кући у Београду, испоставило се да су у тој кући станари са заштићеним правом који су сe 1945. уселили, а иселили се тек 1995. године. Нелетов отац у два наврата био је избеглица у тој кући – 1941. и поново 1992. године.

– Тада сам схватио да кућа крије толико тајни да сам одлучио да о њој напишем роман који је чекао 26 година. У међувремену се појавио „Фајронт у Сарајеву” и када су сви очекивали наставак, сетио сам се куће у Солунској. Написао сам 750 страница, издавач је рекао да сам луд, предложио да тај рукопис поделимо у три дела. Роман обухвата дуг историјски период, почевши од балканских ратова – разјаснио је Карајлић.

Карајлић се, како је рекао, одлучио да пише о Београду зато што нема много књига о том граду („пре мене је то изврсно радио Момо Капор, а игром случаја и он је Сарајлија”). Карајлић сматра да су велики градови свуда у свету велики управо зато што у њих људи непрестано долазе. Градови у којима још увек питају где је ко рођен сврставају се у паланке. „У Њујорку када бисте неког питали одакле је  – умро би од шеге”.

– Београд сада има четири пута више становника него када сам у њему био први пут и на најбољем путу је да постане источноевропски Њујорк, јер има у себи неки чудан немир какав немају Беч и Будимпешта – рекао је Карајлић и на крају приметио да и Нови Сад, полако, али сигурно, постаје град у којем је нормално да људи долазе, што пре 10 или 15 година није био случај. 

 

18Shares

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language