Историчар Граовац поново привукао велику пажњу Новосађана

query_builder

Предавање „Сједињене Америчке Државе и стварање Југославије“ одржано је у петак, 22. децембра у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Срђан Граовац, историчар.

Граовац је на почетку подсетио да је југословенска идеја, која се јавља током 19. века, захватила елитне слојеве и српског и хрватског друштва, али није имала примат у осталим слојевима. Југославија, за једне пропуштена шанса, а за друге највећа заблуда 20. века, држава која је обележила животе људи на овим просторима и оставила толико далекосежне последице да сам њен помен и данас изазива јаке емоције и бројне контроверзе.

Питање њеног настанка једно је од кључних питања које се обично у свим расправама потеже. Главни протагониста те идеје, нарочито у току Првог светског рата, била је Србија.

– Али, како то обично бива на Балкану, „без уплива страног фактора“ једно тако важно питање није могло бити решено. Велике силе, не само оне из Централних сила, већ и из Антанте, на чијој је страни ратовала српска војска, нису са благонаклоношћу гледале на идеју јужнословенске државе. Да је којим случајем само од Француске и Британије зависило стварање државе Јужних Словена, до тога вероватно никада не би ни дошло – рекао је Граовац.

Међутим, 1917. године, САД су ушле у рат на страни Антанте. Тим чином, председник САД-а, Вудро Вилсон (1856-1924) направио је до тада незамислив искорак у спољној политици своје земље и отворено се умешао у европске политичке токове. Оставио је иза себе два основна начела спољне политике по којима су САД до тада функционисале. Једно је било аманет “оца нације“ Џорџа Вашингтона да Америка мора водити политику „слободних руку“, односно невезивања за глобалне и регионалне савезе и пактове.

– Друго начело је чувена доктрина председника Џејмса Монроа да се САД неће мешати у европска питања, као и да неће толерисати уплив утицаја европских империја на америчком континенту. За Монроа је амерички континент био двориште САД-а и њихова политичка и интересна сфера – објаснио је Граовац.

Међутим, та начела постала су неодржива 1917. године, а сам Вилсон је имао довољно храбрости за промену поменуте политике. Председник САД-а у том тренутку је имао неисцрпне економске и војне потенцијале довољне да одлуче исход рата.

Такође, имао је иновативна политичка решења утемељена на моралним нормама и платформама. Сањао је послератни свет који би био изграђен на принципима истих права за све, насупрот до тада важећем праву јачег. Самим тим, он је постао заштитник оних који су желели уједињење Јужних Словена и одлучујући политички чинилац који је то уједињење и омогућио.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language