Историчар Граовац инспиративно о Карађорђу!

query_builder

Трибина „Kарађорђе и Српска револуција 1804. године – рађање слободе” одржана је у понедељак 26. фебруара у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада пред великим бројем Новосађана. Аутор и предавач био је мср Срђан Граовац.

У периоду капитализације резултата Велике француске револуције, а после успостављања Наполеоновог Првог француског царства 1804. године, на најсевернијим ободима већ преживеле Отоманске империје избио је велики „пожар” социјалне и националне револуције.

Тај „пожар” изменио је политичку мапу континента, а међу припаднике „породице европских народа” вратио је до тада умногоме заборављени, али славни српски етнос.

– Српска револуција има посебно место у плејади револуционарних процеса који су се одвијали током 19. века. Она није попут Француске револуције имала само социјално-економске карактеристике. Српска револуција је прва у низу револуција које су имале одлику борбе за национално ослобођење и послужила је као узор другима, јер је дала позитивне резултате: српски народ је стекао слободу – рекао је Граовац.

Аутор трибине подсетио је да је то било време када српски народ још није имао независну државу. Срби су били подељени између две моћне монархије чија граница је била на Сави и Дунаву. Северно од ових двеју река, Срби су били поданици хабзбуршког цара, а с друге стране Срби су били у османској империји.

На православни хришћански празник Сретења Господњег 15. фебруара 1804. године, „разбуђена свест” српског народа у тадашњем Београдском пашалуку покренула је народни бунт против незапамћеног терора турске дахијске власти над хришћанским становништвом. Овај бунт је у историографији упамћен по имену Први српски устанак.

Повод за Први српски устанак био је крвави догађај, познат као „сеча кнезова”. Карађорђе је изабран за вођу устаника. Истог дана, устаници су запалили дахијски хан у Орашцу и почела је буна против дахија. То је био и почетак деветогодишње Карађорђеве управе устаничком Србијом.

Својим личним примером пожртвовања, војностратегијске спретности, неустрашивости и визионарства, Ђорђе Петровић Карађорђе, вожд Устанка, оснивач краљевске лозе Карађорђевића, „утиснуо је” вечни „лични печат” у фундамент националне идеје, према којој су слобода и достојанство појединца и народа највиши идеали и вредности разума европског бића.

У другој фази Буне, од 1805. године, локални револт српског народа и његових политичких и социјалних елита преобразио се у истински, европски револуционарни покрет, у коме је „рођена слобода” етноса и изграђен национално-политички духовни и идејни сегмент васколиког Српства.

Борба против дахија резултирала је распадом турске војске и то је био први велики успех устаника против регуларних турских трупа, што је одјекнуло међу Србима и широм Османског царства. Европска штампа јављала је о том српском успеху.

– Личност Карађорђа, који је започео ту револуцију, надживела је све изазове заборава и до данашњих дана обележава један од најзначајних догађаја из историје српског етноса, који је своју судбину поставио у контекст сагледавања Српске револуције са почетка 19. века и ускрснућа српске државе као важног „удеоног камена” у изградњи аутохтоног српског националног идентитета – закључио је Граовац.

 

4Shares

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language