Џихадизам, развој и перспективе

19/09/2018

Трибина „Џихадизам, развој и перспективе” одржана је у среду, 19. септембра, у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је Немања Старовић.

Аутор је предавање почео објашњењем да би се џихадизам, појам који је релативно недавно измишљен, могао дефинисати као тежња за наметањем принципа политичког ислама насилним путем. Као такав, џихадизам представља претњу глобалном миру која постаје све израженија од 80-их година прошлог века, а од великог терористичког напада на САД, 11. септембра 2001. године, ступа у фокус светске јавности.

     – Џихадизам није исто што и исламизам. Ислам представља религију која означава лични однос појединца према духовној стварности – нагласио је Старовић.

С друге стране, политички ислам супротстављен је идејама секуларизма и настоји да наметне религијске принципе уређења  живота читавој заједници, без обзира на то да ли у тој заједници сви припадају или не припадају истој религији.

У наставку, Старовић је објаснио да ислам као вера подразумева пет стубова који представљају пет обавеза верујућег муслимана: вера у једног бога (пророка Мухамеда), обављање намаза пет пута на дан, пост у месецу Рамазана, давање милостиње и одлазак на хаџилук у свети град Меку или Медину.

Већ у седмом веку, непосредно по настанку ислама као организоване религије, постало је уобичајено да се уз ових пет стубова придодаје и џихад као шести стуб, који једини има и своју колективну обавезу. Џихад (у најчешћем преводу као „свети рат”) могао би се описати као стање сталног напора или сталне борбе појединца да кроз свој живот исповеда исламску веру засновану на пет стубова.

    Друга димензија џихада као сталне борбе подразумева напор читаве заједнице верујућих људи у одбрани своје заједнице и њен напредак и ту, сматра Старовић, управо лежи корен онога што називамо џихадизмом.

Џихадизам се, наиме, базира на три идеје – ослобођење муслимана у немуслиманским државама, уједињење и брисање свих „лажних и вештачких граница” које постоје међу различитим муслиманским државама и одбрана калифата који је постојао у седмом веку, а укинут је 1923. године.

Шиитски либански покрет Хезболах ступио је на џихадистичку сцену почетком 80-их година организацијом великих самоубилачких напада у Бејруту у либанском грађанском рату који је трајао од 1975. до 1990. године. У једном од тих напада, погинуло је око 300 америчких маринаца.

Од почетка 80-их година до данас, у свету је изведено близу 4.000 самоубилачких напада у којима је погинуло више од 45.000 људи.

– Битно је рећи да нису џихадисти једини који се служе том методом борбе; служе се и други, али несумњиво је да највећи број самоубилачких напада чине управо џихадистичке организације – закључио је Старовић.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања