Трибина „Друштвено-политички развој Срба у Угарској до 1918.“ одржана je у понедељак 29. октобра у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је др Милош Савин, историчар.
Др Савин је у уводу предавања рекао да су се Словени (судећи „по нашој официјелној школи која до сада није нашла контрааргумент“) на Балканско полуострво населили у 6. или 7. веку. После Словена, у 9. веку, у Панонију долазе Мађари из евроазијских предела.
– Мађарски краљеви и српски краљеви и кнежеви у почетку су имали веома добру сарадњу која је била посебно плодотворна за време Стефана Лазаревића, сина кнеза Лазара који је, поред тога што је постао српски деспот, био један од највећих магната Угарске коме је угарски краљ даривао поседе на подручју данашње Војводине уздајући се у његову помоћ у одбрани од Турака – навео је Савин.
У 13. веку папски извори анализирали су састав становништва и дошли до закључка да су у Срему и деловима Баната доминирали „православни словенски елементи“. Неспорно је, рекао је у наставку Савин, да су у 14. и 15. веку „велике масе Срба“ живеле на подручју Панонске низије. Оне, за разлику од неких других народа, нису добијале право на сопствено уређење, али у време српских деспота, од којих је последњи био Павле Бакић (који је био деспот 1527. године), Срби су били нека врста крупних феудалаца на подручју Угарске. Имали су право на сопствене оружане јединице и сељаштво.
– До веће еманације Срба као некаквог војног фактора долази 1526. године после Мохачке битке, када су османски освајачи разбили угарску војску – навео је аутор трибине.
Већ 1702. године, после најновијег насељавања Срба, у аустријском царству створене су две велике границе које су имале за циљ да осујете турске нападе. То су биле Потиско-поморишка и Посавско-подунавска граница.
Сатмарским миром 1711. године, који је потписан после Ракоцијевог устанка, наступио је стабилнији период, јер угарски сталежи стају у службу бечког двора, схвативши да је даљи развој Угарске могућ само у оквиру хабзбуршке државе. Беч је у том пакту, пуном трзавица, а који је трајао до распада царства 1918. године, умео лукаво да подбуни Србе против Мађара или да Србима и другим народима умањи права зарад „љубави са Мађарима“.
– Управо тај „билдовани конфликт“ умели су да искористе касније српски лидери попут Светозара Милетића. Они су сматрали да треба превазићи конфликт између Срба и Мађара и у оквиру Угарске тражити некакву аутономију, а не бити монета за поткусуривање бечком двору – закључио је Савин.
Остави коментар