Četvrti dan „Prosefesta”, 21. april, uveličala su dva pisca – Santjago Ronkaljolo (Peru) i Branko Anđić (Srbija/Argentina), kojima su društvo pravili gimnazijalci iz škola „Isidora Sekulić” i „Svetozar Marković”.
Santjago Ronkaljolo je poznati peruanski prozni i dramski pisac, pisac književnosti za decu, scenarista, novinar i prevodilac. 2010. godine britanski časopis Granta uvrstio ga je u 22 najbolja pisca na španskom jeziku mlađa od 35 godina. Širu popularnost stiče romanom Crveni april, koji pored romana Stid, imamo preveden na srpski jezik. Ronkaljolo poseduje veoma zanimljivu biografiju, odrasta u kvalitetnim okolnostima gde je negovana književnost. Peru, koji je bio zemlja užasa u vreme kada se on u njega vraća, služi mu kao direktna inspiracija za većinu napisanog. Kao kolumnista čuvenog madridskog dnevnog lista EL PAÍS, napisao je kolumnu o Novom Sadu za vreme trajanja „Prozefesta”, koja će biti uskoro objavljena. Veliki je filmofil, a po njegovoj knjizi Stid napravljen je istoimeni film. Profesorka Bojana Kovačević Petrović uvela je prisutne u stvaralaštvo Santjaga Ronkaljola i takođe se pobrinula za prevodilački deo Santjagovog dijaloga sa učenicima gimnazije „Isidora Sekulić”.
„NJegove knjige i njihova poglavlja su besprekorno iskadrirani. Nijedna reč nije suvišna, svaka rečenica je tamo gde treba, sve je odmereno i puno emocija i kada sve to saberete, dobijete jedno štivo koje ne možete da ispustite iz ruku i koje, naprosto, vapi za tim da ga pročitate što pre i da želite još”, zaključila je Bojana Kovačević Petrović.
Drugi autor koji je ugošćen jeste Branko Anđić, pisac, prevodilac, profesor književnosti i novinar. Rođen je u Beogradu, a od 1990. živi u Buenos Ajresu. O njegovim dvema knjigama Plej bek i Teški metal, govorio je Srđan V. Tešin. Roman Plej bek je strukturalno neobičan roman, koji se suprotstavlja teoriji romana. Ovo je priča o muzici i značaju muzike u ljudskom životu. Roman Teški metal ušao je u širi izbor za NIN-ovu nagradu, a za njega je sam Anđić istakao:
„Ovaj roman je rekonstrukcija nečega što vremenom postaje jugonostalgija.”
Nakon kratke analize svakog od romana, Srđan V. Tešin dao je reč mladima iz gimnazije „Svetozar Marković”, koji su Anđiću postavljali pitanja u vezi sa knjigama, ali i iskazivali svoje kritičko mišljenje o njima.
Ostavi komentar