Celokupna dela Aleksandra Tišme u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada

20/02/2013

Povodom obeležavanja desetogodišnjice od smrti čuvenog pisca Aleksandra Tišme Kulturni centar Novog Sada je u prostorijama novosadskog organka Srpske akademije nauka i umetnosti organizovao književno veče posvećeno književnom opusu i značaju Tišminog dela – sa posebnim naglaskom na dve nove knjige iz njegovih celokupnih dela: romanu „Kapo“, kao i memoarskoj prozi „Sečaj se večkrat na Vali“.

Ovaj kapitalni izdavački poduhvat radi izdavačka kuća „Akademska knjiga“ iz Novog Sada, koja je 2010. godine započela izdavanje celokupnih Tišminih dela sa objavljivanjem antropološkog romana „Ženarnik“ iz piščeve zaostavštine. Od tada su objavljene i sledeće Tišmine knjige: „Upotreba čoveka“, „Škola bezbožništva“, „Knjiga o Blamu“, „Dozvoljene igre“ i „Pesme i zapisi“. 

Povodom izlaska iz štampe još dve knjige, romana „Kapo“ i „Sečaj se večkat na Vali“, prisutnima su se obratili akademik Svetozar Koljević, predsednik Matice srpske Ivan Negrišorac, književni kritičar Vladimir Gvozden i urednik izdanja Gorana Raičević. Aleksandar Tišma ostaće upamćen kao naš cenjeni romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine Tišma je radio kao novinar u „Slobodnoj Vojvodini“ i „Borbi“, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. I upravo po percepciji svetske javnosti i svetskih pisaca, kod kojih se Tišmino delo visoko kotira i ceni, prema rečima akademika Svetozara Koljevića, primećujemo tek da naša celokupna nije prečesto ni svesna koliko je Tišma veliki i cenjeni pisac u svetskim krugovima.

Prema Koljevićevim rečima, Tišma se bavio univerzalnim temama na jedan univerzalni način, on je upravo zbog toga blizak krugu svetskih pisaca, dok se i u njegovom poreklu već susreću različite nacionalne pripadnosti i estetike. – Među srpskim piscima koji su obrađivali takozvanu internacionalnu temu, tematiku sukoba svetova i civilizacijskih problema, Tišma zauzima jedno sasvim posebno mesto, jer on se nije sa time samo susretao kao pisac, kao prozno „ja“, već je sve te antagonizme ili bogatsva nosio u sebi i po poreklu i po obrazovanju, po jednom specifičnom ličnom doživljaju – kazao je Koljević, napominjući da je samim tim Tišma u sebi nosio jezike tri nacije: srpski na kom je pisao, ali i mađarski i jevrejski kulturni identitet. – On je uvek u sebi nosio taj jedan dvojni identitet, nespreman da se podvoji, osećajući kao svojevrsan gnev tu podelu da li je Srbin ili Jevrejin, želeći i žaleći što istovremeno nije oboje. U tom smislu, Tišma jeste pisao na srpskom jeziku, ali njegovo tematsko težište je često stajalo na jevrejskom tlu, ako bi se to moglo reći uz ograničenost tumačenja koje bi to donosilo. Poznavajući ga i lično, mogu da kažem da je Tišma bio jedan autentični pesimizam, te u njegovim delima i žrtve i preživeli dele jednu istu sudbinu, u kojoj ipak ima nade za tom jednom višom životnošću – zaključio je Koljević.

Govoreći najpre o njegovom romanu „Kapo“, Vladimir Gvozden objašnjava da je čitav modernizam u srskoj književnosti usko povezan sa stanjem nesreće. U tom duhu, može se posmatrati i književnost Ive Andrića, dakako Danila Kiša, Miloša Crnjanskog i drugih, ali u slučaju Tišme to stanje je podcrtano na jedan daleko dramatičniji način. – Tišma se prvi recimo kroz svoju književnost i zapise počeo na neki način baviti pitanjem odnosa žrtve i zločinca. Ta tema je tek kasnije masovno počela biti obrađivana u analitičkoj psihologiji tokom devedesetih godina. Treba reći da je Tišma iskustvo preživljavanja osetio na svojoj koži, pre svega zbog svog porekla. Za njega je ta Srednja Evropa kojoj na neki način i on građanski pripada bila suštinski tlo zla, ali ona je njega i privlačila, davala mu uvid, materijal za književnu građu. Zato se može reći da je samog Tišmu, ali pre svega njegovu književnost, kao ključnu potku obeležila sama tematika preživljavanja – rekao je Gvozden.

Sam Tišma je pisao da je čovek memorija, da čovek ne bi mogao da egzistira bez sećanja kao bitnog egzistencijalnog bića njegovog postojanja, kao u uostalom ni čitave nacije i civilizacije. U tom smislu, i Ivan Negrišorac i Gorana Raičević se slažu da je Tišma isticao svoju srpsko-jevrejsku dvojnost, dok je Negrišorac posebno istakao umešnost urednikovanja Aleksandra Tišme za vreme njegovog rada u izdavačkoj delatnosti Matice srspske, kao i Letopisu Matice srpske. Osvrnuvši se na memoarske zapise pisca, Negrišorac napominje da je Tišma sebe, sudeći prema biografiranoj proznoj građi, što naravno najverovatnije nema veze za stvarnom piščevom ličnošću, predstavio kao jedan krajnje problematičan lik, sa jakim i intenzivnim unutrašnjim protivrečnostima i podvojenostima. Zbog toga, kaže Negrišorac, Tišma nikada nije bio pogodan za idealizaciju i nekakvu idolatriju koja bi bila politički iskorišćena, dok sam Tišma na izvestan način pisanju pristupa kao nekoj vrsti terapije u kojoj njegovi antagonizmi bivaju obrađivani i dovođeni do kraja. 

Aleksandar Tišma je za književno stvaralaštvo dobio mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Februarsku nagradu grada Novog Sada (2001), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003).

Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=kO7eEswwC2M[/youtube]

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=cNBfxVzf7HY[/youtube]

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=7eMo4mlbRRc[/youtube]

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja