Aутор: др Александра Колаковић, научни саветник Института за политичке студије
Седми јул 2026. године већ сада се може сматрати једним од оних датума који ће ући у политичку историју савремене Француске. Одлука Апелационог суда у Паризу, којом је потврђена кривица Марин Ле Пен у случају злоупотребе средстава Европског парламента, али јој је истовремено омогућено да се кандидује на председничким изборима 2027. године, није представљала само судски епилог једног дугогодишњег процеса, већ је означила почетак нове фазе политичке борбе у земљи чији избори имају значај далеко већи од националних оквира. Само неколико сати након објављивања пресуде, Марин Ле Пен је у телевизијском интервјуу потврдила да ће бити кандидат на председничким изборима 2027. године, нагласивши да „француски народ, а не судови, треба да одлучи ко ће управљати Француском“. Овим је започела председничку кампању у којој ће се, поред економије, миграција, безбедности и европских интеграција, сукобити два различита схватања демократије: институционално и популистичко.
Француска Пета република, коју је 1958. године обликовао Шарл де Гол, почива на снажним институцијама, независном правосуђу и председничком систему који је деценијама представљао један од стубова политичке стабилности Европе. Де Гол је председничку функцију замислио као институцију која стоји изнад партијских подела и оличава континуитет државе. Председник није требало да буде само победник избора, већ чувар републиканског поретка. Током наредних деценија тај модел показао је изузетну отпорност. И када су се на власти смењивали политички противници, од голиста до социјалиста Франсоа Митерана, од Жака Ширака до Николе Саркозија и Франсоа Оланда, основни институционални консензус није довођен у питање. Избори су представљали сучељавање различитих програма, али не и различитих схватања саме Републике. Када је Жан-Мари Ле Пен седамдесетих година 20. века водио Национални фронт, мало ко је могао претпоставити да ће странка, дуго сматрана политичком маргином, једног дана постати најјача појединачна политичка снага у земљи. Деценијама је Национални фронт био изложен политичкој изолацији кроз тзв. „санитарни кордон“, односно неписани договор републиканских странака да, без обзира на међусобне разлике, не сарађују са крајњом десницом и да се у другом кругу избора уједине против њених кандидата. Двадесет пет година касније, питање више није да ли крајња десница може ући у други круг, већ да ли може победити?
Током последње две деценије француско друштво пролази кроз дубоку трансформацију. Традиционалне политичке странке постепено губе упориште, друштвене поделе постају све израженије, а поверење у институције опада. У таквом амбијенту свака судска одлука која се тиче водећих политичара неминовно престаје да буде искључиво правно питање и постаје предмет дебата. Ипак, за један део грађана и учесника политичког живота, ова пресуда представља доказ да нико није изнад закона и да демократска држава функционише само онда када су и најмоћнији политички актери одговорни за своје поступке. За присталице Националног окупљања процес је симбол наводног настојања политичких и институционалних елита да путем правосуђа, ограниче избор грађана. Такав наратив није нов у европској политици, али у Француској добија посебну тежину јер се одвија у тренутку када је Национално окупљање достигло највећи ниво подршке у својој историји.
Истраживања јавног мњења спроведена непосредно пре пресуде показују да кандидат Националног окупљања (Жордан Бардела или Марин Ле Пен) води у првом кругу председничких избора. Посматрајући те податке, у зависности од тога ко је спроводио истраживање, Марин Ле Пен би могла да освоји између 34% и 38% подршке, док се Едуар Филип и Габријел Атал крећу између 20% и 25%. Левица, иако и даље веома значајан политички фактор, има више кандидата. Од њих је најбоље пласиран Жан-Лик Меланшон, али он у већини анкета долази до 15% и не успева да се приближи водећем двојцу. Посебно је занимљиво што су истраживања истовремено испитивала и сценарио у којем би кандидат Националног окупљања био Жордан Бардела. Резултати су показали да он ужива готово истоветну подршку као Марин Ле Пен. Први пут након пола века, Национално окупљање, дакле, не привлачи гласаче само на основу харизме једне политичке личности, већ има и стабилне и дисциплиноване присталице. Истовремено, Барделина популарност, нарочито међу млађим бирачима, унела је једну нову групу симпатизера и гласача. Ипак, у другом кругу, који би био 2. маја 2027. године, на основу ових анкета, било би неизвесно и за сада су предвиђања да би Бардела имао више шансе и да би тек неколико процената одлучило. До 7. јула постојала је реална могућност да Национално окупљање у председничку трку уђе са новим лицем. После њене изјаве постало је јасно да странка поново игра на карту политичког искуства, док Бардела остаје најважнији савезник и потенцијални наследник. Такав распоред омогућава Националном окупљању да истовремено комбинује политички ауторитет Марин Ле Пен и генерацијску привлачност Барделе, што представља значајну предност у односу на фрагментисане политичке противнике.
Председнички избори 2027. године биће први после скоро читаве деценије на којима се неће кандидовати Емануел Макрон. Његов одлазак означава крај једне политичке епохе и оставља центристички блок без личности која је годинама представљала његову главну кохезиону снагу. Управо зато све већи број француских политиколога говори да избори који предстоје неће представљати само смену председника, већ могући крај читавог модела политичког центра који је доминирао Француском након 2017. године. Француска десница данас располаже најстабилнијим бирачким телом у земљи, док политички центар пролази кроз најозбиљнију кризу од успостављања „макронизма“. Одласком Емануела Макрона са политичке сцене, услед уставног ограничења броја мандата, његово бирачко тело није аутоматски прешло ни на једног наследника. Иако су се као најозбиљнији кандидати профилисали бивши премијери Едуар Филип и Габријел Атал, ниједан од њих није успео да оствари политичку доминацију какву је Макрон имао 2017. године, што је предност Марин Ле Пен. Њени противници су бројни, али нису уједињени, што је још једна њена предност. Када је у питању Жордан Бардела, поставља се питање и да ли би више шансе на председничким изборима имао управо он, јер се у појединим истраживањима показало да лакше придобија неодлучне и млађе гласаче, јер није оптерећен наслеђем презимена Ле Пен. Највећа неизвесност почиње тек у другом кругу. Француска изборна историја више пута је показала да победник првог круга не мора нужно постати председник Републике. Такозвани „републикански фронт“, односно окупљање различитих политичких снага против крајње деснице, деценијама је представљао ефикасан механизам спречавања доласка Националног фронта, а потом Националног окупљања, на власт. Тако су Жак Ширак 2002. и Емануел Макрон 2017. и 2022. године успели да победе Марин Ле Пен. Кључно питање је да ли тај механизам још увек постоји? Француско друштво више није политички организовано као пре двадесет година. Странке које су некада чиниле окосницу Пете републике — голистички Републиканци и Социјалистичка партија — изгубиле су свој некадашњи утицај. Бирачи су далеко покретљивији, а традиционална подела на левицу и десницу уступила је место новом сукобу између глобалистичког центра и суверенистичких покрета. Управо зато све већи број политиколога поставља питање да ли ће „републикански фронт“ 2027. године бити довољно снажан да поново заустави Марин Ле Пен.
Уколико би она постала председница Француске, Европа се вероватно не би суочила са драматичним прекидом европских интеграција какав се понекад представља у јавности. Марин Ле Пен већ годинама не заговара излазак Француске из Европске уније, нити напуштање еврозоне. Напротив, њена стратегија се постепено померила са идеје напуштања европских институција ка настојању да се оне темељно преобликују изнутра. Реч је о концепцији која Европску унију види као савез суверених држава, са знатно мање надлежности Брисела, строжом миграционом политиком и већим простором за националне владе у областима економске, безбедносне и социјалне политике. Такав приступ могао би да промени равнотежу снага унутар Европске уније. Француска је, заједно са Немачком, више од седам деценија представљала мотор европских интеграција. Уколико би Париз почео да инсистира на другачијем моделу Уније, то би неизбежно утицало и на односе са Берлином, Европском комисијом и већином држава које подржавају даље продубљивање интеграција. Истовремено, политички би ојачале владе и покрети који наглашавају примат националног суверенитета, што би променило политичку архитектуру читаве Европе. Стога од 7. јула 2026. године председнички избори више нису само такмичење између политичких програма и расправа о самом карактеру француске демократије, већ уносе и европску димензију као веома битну.
Историја Француске показује да су велике политичке прекретнице често биле последица дубљих друштвених процеса, а не само резултат изборних исхода. Од Француске револуције, преко успостављања Пете републике, до избора Емануела Макрона 2017. године, свака генерација сведочила је тренуцима када су се мењали не само носиоци власти већ и правила политичке игре. Управо зато ће председнички избори 2027. године бити и референдум о будућности француске Републике и о месту које Француска жели да заузме у Европи 21. века. Пресуда Марин Ле Пен постала је катализатор нове политичке мобилизације и убрзала процес који је у Француској присутан већ читаву деценију — постепену трансформацију политичког система и представљаће сукоб различитих визија демократије, државног суверенитета и европске будућности. Избори 2027. године неће представљати само француски политички догађај. Они ће бити један од најважнијих политичких тестова са којима ће се Европска унија суочити у првој половини 21. века.
Национално окупљање више није протестна странка која мобилише незадовољне гласаче, већ политичка организација која настоји да се представи као будућа владајућа већина. Процес који је Марин Ле Пен назвала dédiabolisation подразумевао је постепено удаљавање странке од најконтроверзнијих ставова њеног оца, наглашавање социјалних и економских тема и настојање да се Национално окупљање представи као легитимна конзервативно-патриотска алтернатива. Паскал Перино годинама указује да је успех Националног окупљања последица дубоких структурних промена у француском друштву, а не само изборне стратегије једне странке. Доминик Рење говори о „културној несигурности“ (insécurité culturelle), тврдећи да значајан део француског друштва страхује да глобализација, интензивне миграције и убрзане културне промене постепено мењају традиционални идентитет Републике. Управо тај осећај несигурности, према Рењеу, представља један од главних покретача успона суверенистичких покрета широм Европе. Историчар идеја Пјер Розанвалон већ годинама упозорава да се савремене демократије суочавају са кризом политичког представљања. Стога, председнички избори 2027. године нису искључиво борба за Јелисејску палату већ и испит зрелости политичког модела који је де Гол успоставио пре скоро седам деценија.
Остави коментар