Жељко Шкрбић-Очи могу све (дигиталне фотографије)

Тип најаве: Изложба
Датум: 23/04/2013 До: 17/05/2013
Време: 19 сати
Локација: Трибина младих

БИОГРАФИЈА

Жељко Шкрбић је рођен у Новом Саду 1951. године. Након завршеног Природно-математичког факултета и одбрањене магистратуре, докторира на истом факултету и започиње педагошку каријеру као професор на матичном факултету. Од оца, који је био професионални фотограф, учи прве кораке тог заната. Радећи на месту професора физике, почиње све више да се занима за фотографију, осећајући потребу да своје погледе на свет изрази управо кроз ову врсту визуелног медија. Немиран дух га тера да почне озбиљно да истражује, како у самој фото-лабораторији, тако и на пољу теорије фотографије. У време експанзије дигиталне фотографије  остаје веран класичној аналогној техници, сматрајући да неке своје идеје може много боље да “изнесе” управо на тај начин, јер се при изради  аналогне фотографије учествује у целом процесу креирања: од момента експонирања филма, па до израде позитива, као завршног чина стварања. Љубав према аналогној фотографији, разумљиво, не значи да га дигитална фотографија не занима. Свестан је њене актуелности и свеприсутности, одлично је познаје,  али њој прибегава само у ретким случајевима.

На катедру за фотографију Академије уметности у Новом Саду  прелази 2002. године, где у својству редовног професора ради и данас. Његова ужа стручна област је Фотографија.

До сада се пет пута самостално представљао својим радовима у земљи и иностранству, а био је и учесник више колективних изложби и ликовних колонија. Члан је УПИДИВ-а, стални сарадник часописа за културу фотографије РЕФОТО,  за који пише едукативне и стручне чланке, а недавно је постао активни члан Малог ликовног колектива, као и Ликовног круга који окупља уметнике-ствараоце са Петроварадинске тврђаве.  Од пре годину дана све више се занима за старе фотографске технике из половине деветнаестог века, прикључивши се неформалној групи “Путујући фотографи”. 

 

У домену фотографске слике

 

Гледање је крајња граница на којој се оптички суочавају физика (светлосни зрак или таласи светла), физиологија (ретина са целокупним неурофизиолошким апаратом главе) и дух (више когнитивне моћи предочавања, идентификовања, меморисања, исчитавања, класификовања, раздвајања дигиталне и аналогне информације)…

Мишко Шуваковић

 

Пред логиком информацијског доба – дигиталном естетизацијом света, живот у постмодерном и потрошачком друштву преузима естетску функцију стилизације света као објекта живљења. Бодријаровски речено, све постаје слика, знак, спектакл, трансестетски објекат-баш као што све постаје транс-економско, транс-политичко и транс-сексуално. Све је подложно куповини и-продаји. И животни стилови се не бирају „у супермаркету потрошачког друштва“, већ се купују попут „сваке друге робе на тржишту.“. На удару су се нашли слобода и аутономност дела-као темељне идеје модерне . Деауризација или идеја уметничког дела у доба његове техничке репродукције коју је Бењамин описао нестанком ауре, најчешће везивана за губитак аутентичности уметничког дела, новим технологијама продукције и репродукције, понајпре у филму и фотографији, назначила је нову уметност као медијску уметност. Дигитализација почетком 90-их проширила је могућности комуникационих техника. Омогућила је заокрет према слици. Тако се у средишту новог приступа феномену визуелности као ознаке за доба медијске присутности нашао појам слике. Не само оне која се у стваралачком процесу појављује као уметничка „саморепродукција у лепоти и узвишености природе, божанственога и човека“ већ и слике која настаје путем техничке репродукције. Питање да ли је „нова слика” у дигиталном окружењу савремене културе уопште још слика или нешто сасвим друго, покренуло је многе расправе, анализе и тумачења. Тим пре што „нова слика света“ мора бити уметнички створена из суштинског  говора саме слике. Без обзира на тврђење да је слика увек била нижег онтологијског ранга од језика, говора и писма, култура као текст замењује се културом као сликом. У системима модерних друштава визуелни језик постаје језик културе таквих друштава. Знакови замењују ствари, а културне структуре и кодови друштвене функције.

Дигитална технологија променила је основна начела настанка фотографске слике у класичном смислу. Она је фотографску слику успоставила као визуелни виртуелни медиј. Тиме је фотографија све мање „сведочанство присутности“ , а више плод стваралачког чина који у себи садржи елементе имагинарног. За Жељка Шкрбића (1951) фотографија је визуални значењски запис грађен на идеји да се слика и њено значење могу разумети кроз процес читања. Интерпретирати и разумети на основу приказаног у форми саме слике. У грађењу композиција ослања се на феномен погледа, визуелну перцепцију која ће му омогућити даљи ток збивања. Након пријема порука и запажену естетску рецепцију. У питању је меко писмо саздано из препознатљивих призора светлог и тамног писања светлошћу, интервенција које појачавају експресију доживљеног. Све зарад погледа који фотографско дело идентификује, не само као површину већ и оно што говори визуелним језиком. Погледа који као да прати, милује, разголићује. Замишљене као серијал триптиха, фотографије се на изложби представљају изван екрана, где су изворно настале, својим принтовима. Тиме се није се изгубио појам изворности, а још мање принтови имају значај другоразредног састава. Напротив, штампана структура учинила је фотографске слике визуелно богатијим.

Мирослав А. Мушић

Жељко Шкрбић (дигиталне фотографије) Жељко Шкрбић (дигиталне фотографије) Жељко Шкрбић (дигиталне фотографије)

  

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language