event_note Трибине
21.02.2019 - 21.02.2019 access_time 19.00

Tрибина „Српски рат за независност – велика источна криза“ 21. фебруара у клубу „Трибина младих“

location_on Трибина младих
event_note Трибине
21.02.2019 - 21.02.2019 access_time 19.00

Tрибина „Српски рат за независност – велика источна криза“ 21. фебруара у клубу „Трибина младих“

location_on Трибина младих

Tрибина „Српски рат за независност – велика источна криза“, биће одржана у четвртак, 21. фебруара у 19 часовa у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Срђан Граовац, историчар.

У јуну претходне године навршило се 140 година од времена када је у Берлину рад започео Конгрес седам европских сила, чијим је одлукама Србија, дотадашња вазална кнежевина Османлијског царства, постала међународно призната држава. Конгрес је заседао од 13. јуна до 13. јула 1878, а у његовом раду учествовали су представници Немачке, Аустро-Угарске, Француске, Велике Британије, Италије, Русије и Турске. Одлукама Берлинског конгреса окончана је Велика источна криза, значајни сегмент у дугорочном решавању Источног питања. Паралелно са декаденцијом османлијске државе и експанзијом великих европских сила на Балканско полуострво и Средњи исток, буди се национална свест народа под османлијским јармом. Сукоб та три међусобно супротстављена процеса достиже врхунац у периоду од 1875. до 1878. године, који је у историографији познат под именом Велика источна криза. То је период у коме су се на Балканском полуострву смењивали рат и мир у историјски кратком и бурном времену. Период је ограничен Херцеговачким устанком из 1875, којим је започела криза, и Берлинским конгресом из 1878, чијим је одлукама криза окончана. Након устанка Срба у Херцеговини, а затим и у Босни, Србија је под притиском јавности ушла у рат против Турске у лето наредне, 1876. године. Војно и финансијски неспремна, брзо је претрпела пораз и принуђена на примирје које је, тек под притиском великих сила, Турска прихватила. Међутим, на позив Русије да јој се прикључи, Србија поново улази у рат против Турске и наредне године. Овога пута нешто спремнија, српска војска у једном налету ослобађа Ниш, Пирот, Лесковац и Врање. Пошто је добила рат против Турске, Русија је диктирала услове мировног уговора, а потписан је 3. марта 1878. у градићу Сан Стефано надомак Цариграда, до којег је стигла руска војска. По Санстефанском миру Русија је обавезала Турску да јој уступи све њене преостале територије у Европи, сем једног уског потеза око мореуза (Босфор и Дарданели) и самог Цариграда. Нацртане су и нове границе по којима је образована „Велика Бугарска“, која би као главни руски експонент на Балкану омогућила излазак Русије на Средоземно море. По истом уговору о миру, Србији би једина ратна добит био Ниш, па је наш познати историчар, дипломата и државник Слободан Јовановић о одредбама Санстефанског мира рекао: „Ми који смо водили два рата, један по жељи неслужбене (славјанофилски покрет, прим. З. Ј.), а други по жељи службене Русије, имали смо да останемо мала Србија. Бугари, које ни ми ни Руси нисмо могли покренути на устанак, имали су да постану велика Бугарска.“ На протест српске владе Петрограду, одговорено је следеће: „Најпре иду интереси руски, па онда бугарски, па тек после њих долазе српски, а има прилика у којима бугарски интереси стоје на равној нози са руским.“ Једноставно речено – „пут ка Цариграду, руском империјалном циљу, водио је кроз Бугарску, а не кроз Србију“. Под притиском Велике Британије Русија се одрекла пројекта „Велике Бугарске“ и сагласила се о њеној подели и границама, без изласка на Средоземно море. Турска је уступила Великој Британији острво Кипар у замену за подршку на конгресу, док су се Велика Британија и Аустро-Угарска договориле о узајамној подршци: Острвљани ће подржати Двојну монархију да добије сагласност осталих великих сила да може окупирати Босну и Херцеговину, док ће заузврат добити подршку око поделе Бугарске. Договор су направиле и Аустро-Угарска и Русија: Русија се неће противити да Аустро-Угарска окупира Босну и Херцеговину и да са Србијом склопи споразум о градњи железнице преко Кнежевине, док ће Аустро-Угарска подржати Русију у томе да остану остале одредбе Санстефанског мира, уз обећање да ће, у случају обнове ратних дејстава, задржати неутралност. Све дате договоре верификовао је Берлински конгрес, према чијим одлукама је и Србија стекла своју независност и територијално проширење. Међутим, постављамо питање, због чега данас, ипак, не славимо 13. јул као Дан независности? Одговор на ово питање покушаћемо да пронађемо у оквиру разговора на предстојећој трибини Културног центра Новог Сада.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања