Postoji u Horvatovom romanu rečenica, preciznije, tačka sublimacije. Ona se nalazi otprilike na polovini teksta. To je ova rečenica: „Tišina nakon što se čuje vest o smrti.“ To je zapisano u Horvatovom romanu. Tišina nakon što se čuje vest o smrti. Sabo/krojač je stao. Horvatov junak obreo se u totalitarnoj disfunkciji: on stoji, iščekujući prošlost da dođe. Ima tu nečega od Beketa. Ukopani, uporni Sabo koji ne posustaje u emfazi oplakivanja. Horvatov roman, to je roman oplakivanja. Opstojavanje u „neprekidnoj mentalnoj vatri“, rekapitulacija nakon što je sve prošlo, sve što je moglo da prođe. Dakle, ranije pomenuto iščekivanje je uzalud: ništa što je bilo neće više biti. Nema povratka, nema uskrsnuća. Nema nade i nema ničega. Horvat piše o tome i njegovo pisanje je, bar na prvi pogled, contradictio in adjecto. Ne može da se piše o onome o čemu ne može da se piše, o neiskazivom. (Srđan Srdić)

Oto Horvat (1967, Novi Sad), studirao u Novom Sadu, Erlangenu i Berlinu. Piše i prevodi poeziju sa mađarskog, nemačkog i italijanskog jezika. Objavljene knjige poezije: Gde nestaje šuma (1987 – „Brankova nagrada“), Gorki listovi (1990), Zgrušavanje (1990), Fotografije (1996), Dozvola za boravak (2002), Putovati u Olmo (2008 – Nagrada „Miroslav Antić”), Izabrane & nove pesme (2009); roman Sabo je stao (2014). Pesme u antologijama (izbor): Crtež koji kaplje (Almanah nove vojvođanske poezije, 1988),Die neuen Mieter. Fremde Blicke aufein vertrautes Land (Hrsg. I. Mickiewicz. 2004), Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam (Antologija srpske urbane poezije, 2009). Prevodi (knjige): Janoš Pilinski, Krater (1992, Nagrada Društva književnika Vojvodine za prevod godine), Oto Fenjveši: Anđeo haosa (2009), Hans Magnus Encensberger , Poslednji pozdrav astronautima (2010). Živi i radi u Firenci. Horvatov roman prvenac Sabo je stao u izdanju Kulturnog centra Novog Sada (2014) bio je u najužem izboru za Ninovu nagradu.