Opisujući neki stvarnosni kontekst u kome se oblikuje lirsko viđenje određenih životnih sadržaja, Tomislav Marinković ne želi da ostane u ravni čiste deskripcije i zato se tako često služi poređenjima i slikama koje njegovom pesničkom govoru omogućavaju da lakše prelazi put od opisa do lirske metafizike. A to je još jedan dokaz da je njegova poezija, mada je u sebe „upila“ mnogo elemenata jednog osobenog vida naracije, uspela da stigne i do vrlo složenih vidova predstavljanja onih sfera ljudskog postojanja koje su oduvek privlačile pesnike. Otuda nam se i čini da se Tomislav Marinković, istovremeno, trudi i da nas podseti na klasične oblike i obrasce lirskog govora i da nam pokaže kako se mogu stvarati novi vidovi lirskog govora, a to je znak da je reč o pesniku koji kroz ličnu optiku propušta one vidove tradicije koji mu omogućavaju prodor u nove i drugačije obrasce lirskog govora. (Radivoje Mikić)
Tomislav Marinković (1949) rođen je u Lipolistu, kod Šapca. Knjige pesama: Dvojnik (1983), Izvesno vreme (1986), Stihovi (1991), Sumnja u ogledalo (1996), Škola trajanja (2003), Svet na koži (2007). Član je Udruženja književnika Srbije od 1985. i Srpskog književnog društva od 2007. godine. Nagrađen je Nagradom Branko Miljković, za knjigu Škola trajanja. Pesme su mu prevođene na ruski, japanski i španski jezik. Kao samostalni umetnik, živi i radi u Lipolistu.