event_note Промоција књиге
19.04.2018 - 19.04.2018 access_time 20:00

Промоција књиге „Српски национални интерес“ аутора Владимира Првуловића 19. априла у Клубу „Трибина младих“

location_on Трибина младих
event_note Промоција књиге
19.04.2018 - 19.04.2018 access_time 20:00

Промоција књиге „Српски национални интерес“ аутора Владимира Првуловића 19. априла у Клубу „Трибина младих“

location_on Трибина младих

Промоција књиге

„Српски национални интерес“

аутора: Владимира Првуловића

 

19. април у 20 часова 

Клуб „Трибина младих“ Културни центар Новог Сада

 

Српски национални интерес и питање КиМ пред судом јавности

 (Поводом књиге Владимира Првуловића „Српски национални интерес“,

Прометеј, Нови Сад, 2018.)

 

Позната Хегелова изрека да је филозофија мисао свога времена не важи само за „чисту“, већ и за „примењену“ филозофију, али и све остале области човековог интелектуалног и духовног стваралаштва. Такав је случај и са најновијом књигом дугогодишњег дипломате и професора универзитета, Владимира Првуловића под насловом „Српски национални интерес“ (Прометеј, Нови Сад, 2018). Заснована на мултидисциплинарном приступу, и још важније, критичкој синтези тако задобијених знања, Првуловићево дело мисаоно обухвата и преиспитује време у коме се данас налазе српски народ, држава и друштво. Посебна вредност и значај ове књиге је у томе што она, поред начелне актуелности коју доноси њен политичко-филозофски став, покушава да пружи одговоре и на врло конкретна и ургентна питања која се данас налазе пред нашим народом и државом. Међу овима нови одговор на старо питање Косовa и Метохије, који захтева садашњи историјски тренутак, заузима истакнуто место; Првуловић с тим у вези даје свој врло јасан и конкретан предлог решења. „Политика“ има нарочити интерес за поклањање пажње овој књизи не само као медијска и културна институција од националног значаја, већ и као лист у којем је Првуловић објавио више текстова које сада налазимо обједињене између корица овог дела.

Да би се дефинисао српски национални интерес, као услов опстанка и развоја нашег народа, мора се претходно дефинисати српски национални идентитет, због чега се Првуловић у почетним поглављима књиге посебно посвећује разматрању овог другог, темељног појма. Ситуација није нимало лака и једноставна јер је у интелектуалној и јавној сфери утицајан глас оних који не само да начелно оспоравају, и још горе, озлоглашавају појам националног идентитета као таквог, већ се с нарочитом страшћу обрушавају на свако афирмисање српског националног идентитета и интереса. Првуловић на борбен, али врло аргументован начин, улази у ову полемику, разоткривајући у бучним и горљивим наступима а(нти)националних пропагандиста сумњиве партикуларне интересе „грађанина света“ или „грађанина Европске уније“, али и промоцију и јачање идентитета и интереса других нација с простора бивше Југославије. Тако се као свесно намеравани или, у сваком случају, објективан учинак јавне „борбе против (велико)српског национализма“ појављује управо афирмација национализама великих (западних) сила или несрпских, па и антисрпких, нација и држава из нашег суседства, чији је идентитет углавном исфабрикован, и самопојмљен као негација српског идентитета. Доминантна критика „српског шовинизма“ демистификује се и демаскира као облик антисрпског шовинизма или аутошовинизма (мржње према нацији из које се потиче).

Првуловићеви контрааргументи на овом месту су сасвим конкретни и чине се необоривим. При томе они долазе од човека који се школовао на Западу (на Centre European Universitaire у Нансију, у Француској и на Ruskin Collegе у Оксфорду, код познатог филозофа Исаије Берлина), који је велики део свог радног века провео на разним позицијама у нашим амбасадама у западним земљама, и учествовао на бројним међународним конференцијама такође одржаним на Западу. Дакле, о човеку коме се понајмање може приписати непознавање Запада, и на томе заснован „аргумент из незнања“. У складу с тим, Првуловић се с правом пита зашто би израз „српски националиста“ у неким „нашим“ утицајним јавним круговима служио као етикета, дисквалификација, па и псовка, када се на Западу под њиме подразумева неко ко воли и поштује своју нацију? Како се може дифамирати само питање и садржај националног као таквог, и посебно српског, идентитета, када се, рецимо, зна да деца у француским школама почињу часове певањем своје националне химне „Марсељезе“, и да је истраживање Америчког центра „Пју“ из 2017. године као најзначајније елементе националног идентитета издвојило „језик, обичаје и традицију, веру и земљу порекла“? Како се уопште може доводити у сумњу овај појам када се он, као сасвим легитиман, користи у друштвеним наукама (Првуловић посебно истиче гледиште Ентонија Смита, британског социолога и једног од водећих теоретичара нације)?

Све ово показује да се дефинисање српског националног идентитeта мора прво суочити и разрачунати са његовом гласним, али махом неуким и пристрасним, противницима, како би се у јавности ослободио простор за добронамерно и конструктивно промишљање овог питања, и затим, на тој основи, формулисање главних елемената српског националног интереса. На том путу се, по Првуловићевом мишљењу, посебно испречава „(нео)југословенство“ које прекрива и подрива српски национални идентитет и интерес заговарањем његовог потискивања у корист обновљеног југословенског идентитета и југословенске заједнице (макар у оквиру ЕУ). Југославија и југословенство су у прошлости биле кобне грешке српског народа и његових владара, те их због тога не треба понављати у будућности. Након овог полемичког задатка, треба приступити повезивању нити још увек покиданог српског идентитета, обнављајући дух и праксу солидарности и саборности која је започета самим оснивањем српске државе и цркве у средњем веку, али која се, све до данашњег дана, често урушавала под разним спољашњим и унутрашњим силама и утицајима. Без заједничког и крајње посвећеног и одговорног размишљања и деловања у правцу дефинисања базичног српског националног идентитета, који ће у том циљу окупити све умне и заинтересоване појединце, групе и институције у нашем друштву, не треба имати никакве илузије да је могуће успешно дефинисање и одбрана српског националног интереса у целини. Зато Првуловић кроз читаву своју књигу, као основни разлог њеног писања, истиче идеју саборности наспрам фаталне српске неслоге која је кроз историју разједала и уништавала српску државу и друштво.

Као што је критички настројен према идеологијама које угрожавају опстанак и јачање српског националног идентитета и интереса, Првуловић је искрен и критичан према негативним странама нашег менталитетског склопа, којих се морамо постепено, али „већ јуче“ ослобађати како би изградили што повољнији и јачи национални карактер. Зато не чуди да он за мото своје књиге узима речи великог и искреног србофила Арчибалда Рајса, и као Рајс, управо у вери и бризи за врлину и благостање српског народа, не жели да прећути наше мане и недостатке. Подсећајући да је и Слободан Јовановић пред крај живота резигнирано писао о лошим особинама нашег менталитета, Првуловић као данашње крајње проблематичне и неприхватљиве националне и културне феномене истиче извесни анархизам и недисциплину, естрадни лажни снобизам, склоност ка „мувању и муљању“, поводљивост према безвредним манифестацијама масовне културе (фолк музика, турске и друге јефтине серије, ријалити програми, „кардашијанизам“, таблоидизација медија) и увезених најнижих „културних“ производа итд. Са жаљењем се може констатовати да је, као последица одлива мозгова и слабљења укупног система образовања, глупост постала доминантна појава, на готово сваком месту у нашем друштву. А ту је и лик кетмана – превртљивца, прелетача, функционера и човека „за сва времена“, који се адаптира и профитира која год политичка гарнитура дошла на власт.

Када се одстране ови корозивни и деструктивни чиниоци из да(в)нашњег српског менталитета, остају основни и позитивни елементи националног идентитета, које би човек, као припадник једне нације, морао да чува, поноси се њима и преноси их на следеће генерације својих потомака. То су: име и порекло, језик, писмо, вера и крсна слава, културно и историјско наслеђе (баштина). Без ових одлика, појединац je анонимни апатрид, човек без порекла и „тиква без корена“, вечити мигрант и избеглица од самог себе, добар, послушан и асимиловани покорни грађанин, изванредан за манипулисање и злоупотребљавање. Првуловић с тим у вези подсећа, када је реч о односу наше земље према европским интеграцијама, да  улазак једне државе у ЕУ не подразумева одрицање од сопственог, нити прихватање неког апстрактног, „наднационалног“ европског идентитета, јер он као такав не постоји. Наиме, саме земље чланице ЕУ задржавају свој национални и културни идентитет, и Европа рачуна на богатство идентитетских разлика као на позитивну црту европског заједништва (тзв. мултикултурализам). Ако то важи за ЕУ нације и њихов међусобни однос, зашто не би важило и за Србију, њен национални и културни идентитет, приликом евентуалног уласка у ЕУ и каснијег опстајања у тој заједници? Не одбацујући унапред чланство у ЕУ, Првуловић у сваком случају истиче да о томе треба одлучити на референдумском изјашњавању.

Полазећи од овако схваћеног и постављеног српског националног идентитета, може се јасније и делотворније уобличити српски национални интерес који се протеже на разне сфере наше државе и друштва. Питање Косова и Метохије овде заузима посебно актуелно место; дајући у овој књизи свој предлог решења тог питања, на основу претходно дефинисаног националног идентитета и интереса, Првуловић се укључује у покренуту широку јавну расправу о овом проблему. Зато ова књига стиже у прави час, као плодан допринос разматрању горуће „косовске теме“ која заокупља нашу јавност и државу, и управо ових месеци и дана достиже своју тачку кулминације. Првуловићев предлог садржи следеће тачке: 1. Да се никако, ни експлицитно ни имплицитно, не призна Косово као држава, укључујући и спречавање да оно буде примљено у УН; 2. Да Косово обезбеди стварно функционисање Заједнице српских општина (ЗСО) која је договорена Бриселским споразумом; 3. Да се српској културној баштини, осим заштите преко УНЕСКО-а, обезбеди правни и стварни третман сличан третману Свете Горе у оквиру Републике Грчке, који би гарантовале УН, односно УНЕСКО; 4. Да се покуша да име Косово и Метохија историјски буде међународно признато име јер оно чува назив Метохија, односно израз „метох“ као традиционални посед Српске православне цркве, а тиме и наш национални идентитет; 5. Да се пред ЕУ стално и чврсто заступа став да се као решење статуса КиМ прихвата само онај принцип који ЕУ утврди и примени по питању покушаја отцепљења Каталоније и других сличних ситуација. Општи Првуловићев закључак је да морамо сачувати присебност и имати историјско стрпљење, слично односу Кине према Тајвану и њеној политици „једне Кине“.

Можда ће овај Првуловићев предлог некима изгледати као „максималистички“ и „нереалан“, а они са којима он полемише свакако ће га денунцирати као „националистички“. Ипак, за оне који мисле слично њему, а то је још увек већина српског народа и интелигенције, предлог делује као онај минимум испод кога се никако не сме ићи у текућим преговорима о статусу КиМ, оно од чега реално не одустаје ниједна земља која држи до свог достојанства и интегритета, и као израз позитивног родољубља неспорног сваком самосвесном припаднику једног народа.

Марио Калик

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања