Promocija knjige

„Srpski nacionalni interes“

autora: Vladimira Prvulovića

19. april u 20 časova 

Klub „Tribina mladih“ Kulturni centar Novog Sada

Srpski nacionalni interes i pitanje KiM pred sudom javnosti

 (Povodom knjige Vladimira Prvulovića „Srpski nacionalni interes“,

Prometej, Novi Sad, 2018.)

Poznata Hegelova izreka da je filozofija misao svoga vremena ne važi samo za „čistu“, već i za „primenjenu“ filozofiju, ali i sve ostale oblasti čovekovog intelektualnog i duhovnog stvaralaštva. Takav je slučaj i sa najnovijom knjigom dugogodišnjeg diplomate i profesora univerziteta, Vladimira Prvulovića pod naslovom „Srpski nacionalni interes“ (Prometej, Novi Sad, 2018). Zasnovana na multidisciplinarnom pristupu, i još važnije, kritičkoj sintezi tako zadobijenih znanja, Prvulovićevo delo misaono obuhvata i preispituje vreme u kome se danas nalaze srpski narod, država i društvo. Posebna vrednost i značaj ove knjige je u tome što ona, pored načelne aktuelnosti koju donosi njen političko-filozofski stav, pokušava da pruži odgovore i na vrlo konkretna i urgentna pitanja koja se danas nalaze pred našim narodom i državom. Među ovima novi odgovor na staro pitanje Kosova i Metohije, koji zahteva sadašnji istorijski trenutak, zauzima istaknuto mesto; Prvulović s tim u vezi daje svoj vrlo jasan i konkretan predlog rešenja. „Politika“ ima naročiti interes za poklanjanje pažnje ovoj knjizi ne samo kao medijska i kulturna institucija od nacionalnog značaja, već i kao list u kojem je Prvulović objavio više tekstova koje sada nalazimo objedinjene između korica ovog dela.

Da bi se definisao srpski nacionalni interes, kao uslov opstanka i razvoja našeg naroda, mora se prethodno definisati srpski nacionalni identitet, zbog čega se Prvulović u početnim poglavljima knjige posebno posvećuje razmatranju ovog drugog, temeljnog pojma. Situacija nije nimalo laka i jednostavna jer je u intelektualnoj i javnoj sferi uticajan glas onih koji ne samo da načelno osporavaju, i još gore, ozloglašavaju pojam nacionalnog identiteta kao takvog, već se s naročitom strašću obrušavaju na svako afirmisanje srpskog nacionalnog identiteta i interesa. Prvulović na borben, ali vrlo argumentovan način, ulazi u ovu polemiku, razotkrivajući u bučnim i gorljivim nastupima a(nti)nacionalnih propagandista sumnjive partikularne interese „građanina sveta“ ili „građanina Evropske unije“, ali i promociju i jačanje identiteta i interesa drugih nacija s prostora bivše Jugoslavije. Tako se kao svesno nameravani ili, u svakom slučaju, objektivan učinak javne „borbe protiv (veliko)srpskog nacionalizma“ pojavljuje upravo afirmacija nacionalizama velikih (zapadnih) sila ili nesrpskih, pa i antisrpkih, nacija i država iz našeg susedstva, čiji je identitet uglavnom isfabrikovan, i samopojmljen kao negacija srpskog identiteta. Dominantna kritika „srpskog šovinizma“ demistifikuje se i demaskira kao oblik antisrpskog šovinizma ili autošovinizma (mržnje prema naciji iz koje se potiče).

Prvulovićevi kontraargumenti na ovom mestu su sasvim konkretni i čine se neoborivim. Pri tome oni dolaze od čoveka koji se školovao na Zapadu (na Centre European Universitaire u Nansiju, u Francuskoj i na Ruskin College u Oksfordu, kod poznatog filozofa Isaije Berlina), koji je veliki deo svog radnog veka proveo na raznim pozicijama u našim ambasadama u zapadnim zemljama, i učestvovao na brojnim međunarodnim konferencijama takođe održanim na Zapadu. Dakle, o čoveku kome se ponajmanje može pripisati nepoznavanje Zapada, i na tome zasnovan „argument iz neznanja“. U skladu s tim, Prvulović se s pravom pita zašto bi izraz „srpski nacionalista“ u nekim „našim“ uticajnim javnim krugovima služio kao etiketa, diskvalifikacija, pa i psovka, kada se na Zapadu pod njime podrazumeva neko ko voli i poštuje svoju naciju? Kako se može difamirati samo pitanje i sadržaj nacionalnog kao takvog, i posebno srpskog, identiteta, kada se, recimo, zna da deca u francuskim školama počinju časove pevanjem svoje nacionalne himne „Marseljeze“, i da je istraživanje Američkog centra „Pju“ iz 2017. godine kao najznačajnije elemente nacionalnog identiteta izdvojilo „jezik, običaje i tradiciju, veru i zemlju porekla“? Kako se uopšte može dovoditi u sumnju ovaj pojam kada se on, kao sasvim legitiman, koristi u društvenim naukama (Prvulović posebno ističe gledište Entonija Smita, britanskog sociologa i jednog od vodećih teoretičara nacije)?

Sve ovo pokazuje da se definisanje srpskog nacionalnog identiteta mora prvo suočiti i razračunati sa njegovom glasnim, ali mahom neukim i pristrasnim, protivnicima, kako bi se u javnosti oslobodio prostor za dobronamerno i konstruktivno promišljanje ovog pitanja, i zatim, na toj osnovi, formulisanje glavnih elemenata srpskog nacionalnog interesa. Na tom putu se, po Prvulovićevom mišljenju, posebno isprečava „(neo)jugoslovenstvo“ koje prekriva i podriva srpski nacionalni identitet i interes zagovaranjem njegovog potiskivanja u korist obnovljenog jugoslovenskog identiteta i jugoslovenske zajednice (makar u okviru EU). Jugoslavija i jugoslovenstvo su u prošlosti bile kobne greške srpskog naroda i njegovih vladara, te ih zbog toga ne treba ponavljati u budućnosti. Nakon ovog polemičkog zadatka, treba pristupiti povezivanju niti još uvek pokidanog srpskog identiteta, obnavljajući duh i praksu solidarnosti i sabornosti koja je započeta samim osnivanjem srpske države i crkve u srednjem veku, ali koja se, sve do današnjeg dana, često urušavala pod raznim spoljašnjim i unutrašnjim silama i uticajima. Bez zajedničkog i krajnje posvećenog i odgovornog razmišljanja i delovanja u pravcu definisanja bazičnog srpskog nacionalnog identiteta, koji će u tom cilju okupiti sve umne i zainteresovane pojedince, grupe i institucije u našem društvu, ne treba imati nikakve iluzije da je moguće uspešno definisanje i odbrana srpskog nacionalnog interesa u celini. Zato Prvulović kroz čitavu svoju knjigu, kao osnovni razlog njenog pisanja, ističe ideju sabornosti naspram fatalne srpske nesloge koja je kroz istoriju razjedala i uništavala srpsku državu i društvo.

Kao što je kritički nastrojen prema ideologijama koje ugrožavaju opstanak i jačanje srpskog nacionalnog identiteta i interesa, Prvulović je iskren i kritičan prema negativnim stranama našeg mentalitetskog sklopa, kojih se moramo postepeno, ali „već juče“ oslobađati kako bi izgradili što povoljniji i jači nacionalni karakter. Zato ne čudi da on za moto svoje knjige uzima reči velikog i iskrenog srbofila Arčibalda Rajsa, i kao Rajs, upravo u veri i brizi za vrlinu i blagostanje srpskog naroda, ne želi da prećuti naše mane i nedostatke. Podsećajući da je i Slobodan Jovanović pred kraj života rezignirano pisao o lošim osobinama našeg mentaliteta, Prvulović kao današnje krajnje problematične i neprihvatljive nacionalne i kulturne fenomene ističe izvesni anarhizam i nedisciplinu, estradni lažni snobizam, sklonost ka „muvanju i muljanju“, povodljivost prema bezvrednim manifestacijama masovne kulture (folk muzika, turske i druge jeftine serije, rijaliti programi, „kardašijanizam“, tabloidizacija medija) i uvezenih najnižih „kulturnih“ proizvoda itd. Sa žaljenjem se može konstatovati da je, kao posledica odliva mozgova i slabljenja ukupnog sistema obrazovanja, glupost postala dominantna pojava, na gotovo svakom mestu u našem društvu. A tu je i lik ketmana – prevrtljivca, preletača, funkcionera i čoveka „za sva vremena“, koji se adaptira i profitira koja god politička garnitura došla na vlast.

Kada se odstrane ovi korozivni i destruktivni činioci iz da(v)našnjeg srpskog mentaliteta, ostaju osnovni i pozitivni elementi nacionalnog identiteta, koje bi čovek, kao pripadnik jedne nacije, morao da čuva, ponosi se njima i prenosi ih na sledeće generacije svojih potomaka. To su: ime i poreklo, jezik, pismo, vera i krsna slava, kulturno i istorijsko nasleđe (baština). Bez ovih odlika, pojedinac je anonimni apatrid, čovek bez porekla i „tikva bez korena“, večiti migrant i izbeglica od samog sebe, dobar, poslušan i asimilovani pokorni građanin, izvanredan za manipulisanje i zloupotrebljavanje. Prvulović s tim u vezi podseća, kada je reč o odnosu naše zemlje prema evropskim integracijama, da  ulazak jedne države u EU ne podrazumeva odricanje od sopstvenog, niti prihvatanje nekog apstraktnog, „nadnacionalnog“ evropskog identiteta, jer on kao takav ne postoji. Naime, same zemlje članice EU zadržavaju svoj nacionalni i kulturni identitet, i Evropa računa na bogatstvo identitetskih razlika kao na pozitivnu crtu evropskog zajedništva (tzv. multikulturalizam). Ako to važi za EU nacije i njihov međusobni odnos, zašto ne bi važilo i za Srbiju, njen nacionalni i kulturni identitet, prilikom eventualnog ulaska u EU i kasnijeg opstajanja u toj zajednici? Ne odbacujući unapred članstvo u EU, Prvulović u svakom slučaju ističe da o tome treba odlučiti na referendumskom izjašnjavanju.

Polazeći od ovako shvaćenog i postavljenog srpskog nacionalnog identiteta, može se jasnije i delotvornije uobličiti srpski nacionalni interes koji se proteže na razne sfere naše države i društva. Pitanje Kosova i Metohije ovde zauzima posebno aktuelno mesto; dajući u ovoj knjizi svoj predlog rešenja tog pitanja, na osnovu prethodno definisanog nacionalnog identiteta i interesa, Prvulović se uključuje u pokrenutu široku javnu raspravu o ovom problemu. Zato ova knjiga stiže u pravi čas, kao plodan doprinos razmatranju goruće „kosovske teme“ koja zaokuplja našu javnost i državu, i upravo ovih meseci i dana dostiže svoju tačku kulminacije. Prvulovićev predlog sadrži sledeće tačke: 1. Da se nikako, ni eksplicitno ni implicitno, ne prizna Kosovo kao država, uključujući i sprečavanje da ono bude primljeno u UN; 2. Da Kosovo obezbedi stvarno funkcionisanje Zajednice srpskih opština (ZSO) koja je dogovorena Briselskim sporazumom; 3. Da se srpskoj kulturnoj baštini, osim zaštite preko UNESKO-a, obezbedi pravni i stvarni tretman sličan tretmanu Svete Gore u okviru Republike Grčke, koji bi garantovale UN, odnosno UNESKO; 4. Da se pokuša da ime Kosovo i Metohija istorijski bude međunarodno priznato ime jer ono čuva naziv Metohija, odnosno izraz „metoh“ kao tradicionalni posed Srpske pravoslavne crkve, a time i naš nacionalni identitet; 5. Da se pred EU stalno i čvrsto zastupa stav da se kao rešenje statusa KiM prihvata samo onaj princip koji EU utvrdi i primeni po pitanju pokušaja otcepljenja Katalonije i drugih sličnih situacija. Opšti Prvulovićev zaključak je da moramo sačuvati prisebnost i imati istorijsko strpljenje, slično odnosu Kine prema Tajvanu i njenoj politici „jedne Kine“.

Možda će ovaj Prvulovićev predlog nekima izgledati kao „maksimalistički“ i „nerealan“, a oni sa kojima on polemiše svakako će ga denuncirati kao „nacionalistički“. Ipak, za one koji misle slično njemu, a to je još uvek većina srpskog naroda i inteligencije, predlog deluje kao onaj minimum ispod koga se nikako ne sme ići u tekućim pregovorima o statusu KiM, ono od čega realno ne odustaje nijedna zemlja koja drži do svog dostojanstva i integriteta, i kao izraz pozitivnog rodoljublja nespornog svakom samosvesnom pripadniku jednog naroda.

Mario Kalik