event_note Pozorišna predstava
14.03.2015 - 14.03.2015 access_time 19 časova

PREDSTAVA „UBOD PČELE“ U NOVOSADSKOM POZORIŠTU

location_on Druga lokacija: Novosadsko pozorište
event_note Pozorišna predstava
14.03.2015 - 14.03.2015 access_time 19 časova

PREDSTAVA „UBOD PČELE“ U NOVOSADSKOM POZORIŠTU

location_on Druga lokacija: Novosadsko pozorište

 

Retko remek-delo sadašnjice

 

 

Predstava „Ubod pčele“ koreografa i izvođača Heni Varge i Deneša Debreia biće odigrana u subotu 14. marta od 19 časova u Novosadskom pozorištu.

Zapisi iz dnevnika, putopisi, niske anegdota. Dva para, dve žene i dva muškarca, putujući iz grada u grad, obilaze Svet. Povremeno navrate u iznajmljeni stan, zvani „dom“. Koferi, kartonske kutije, na policama knjige i suveniri, koji žive svoj zaseban život. Maske iz Meksika, u Japanu oslikana platna evropskih naroda i kristali koji zrače, iz Brazila.U kartonskim kutijama se tiska mnoštvo fotografija, video zapisa o koreanskim manastirima, drveća iz rumunskih šuma, krstova Bretanje, isparavanje japanskih vulkana, putevi, brda, drveće, muzeji, ljudi, pijačni trgovi i zaustavljeni pokreti poznanika. Mnoštvo putopisnih zapisa na stranicama dnevnika sa ostacima mapa, oslikani voz, avion, autobus, karte za metro, ulaznice za pozorište i muzeje, sa kojima se smenjuju nijanse raspoloženja. Odnosi među ljudima, susreti, druženja, rukovanja. Ovim događajima ćemo upotpuniti i obogatiti našu predstavu pod nazivom HhuAka (A).

 

Drsko pucketanje kristala soli iz slovenačkih rudnika, vojvođanski zalazak sunca sa pogledom, preko glava suncokreta, na valovite obale Marseja, do ružičastog Tuluza i pećinskih crteža iz Australije, protkanih mirisom eukaliptusa, do šuma mandarina na koreanskom Vulkanskom ostrvu, gde uniformisani mladenci dolaze da provedu medeni mesec i večeri uz sake u staklenoj kući Hakušua, itd. itd.  Mogli bismo u nedogled nabrajati uspomene i anegdote, kao pozadinu jedne predstave koja nastaje. Spektar ovog mozaika nas inspiriše na stvaranje jedinstvenog scenskog dela koje će objediniti mrvice, rasute po stolu. Rodolf Bourotte i Latifa La Forestier kao muzičari, te Heni Varga i Deneš Debrei kao plesači primenjuju takve nove metode rada koji tesno sjedinjuje ples i muziku, mehaničku pažnju automatski pretvara u duboku koncentraciju. Pored plesa i muzike ukazuje se potreba za saopštavanjem teksta, što je novi element u radu, te je za nas eksperiment kako  rezonira  ljudski glas u telu, u prostoru. Kako artikulisano ili neartikulisano izražavanje ili forma pevanja dopiru do publike? Tražimo odgovore na pitanja putnika u vremenu i prostoru, kuda? dokle? zašto? gde? odakle? kome? U kojoj tajanstvenoj fioci našeg tela se kriju osećanja, gorčina, radost, bol? Šta u nama izaziva pomisao na moskovski ledeni glavni trg, u cik zore, a šta pomisao na ulice Sevilje, pri jutarnjoj svetlosti? Kakav osećaj izaziva u telu, a kakav u muzici? Na koji način se boje glasova i forme tela oslikavaju u homogenom, promenljivom, praznom prostoru, koji može biti uređen ili neuređen, popunjen ili prazan, kako se menja telo u prostoru, u šta se pretvara prostor u telu? Šta nosi sa sobom pijačna vreva u Hong Kongu, a šta riblja pijaca u Bergenu? Pregršt misli, osećaja i doživljaja, zatvoreno u četiri tela. Svaki od četvoro kreativnih stvaralaca na drugačiji način doživljava, ispoljava, ali se tokom rada priče međusobno povezuju, kao što korpar pažljivim slaganjem i pletenjem pruća sačini jedinstveni predmet. Tako i mi želimo sjediniti u ova četiri bića, sa različitim ljudskim nitima,  usklađenost kako  bi bili sa Hhu Aka (A) u sazvučju.

Ubod pčele

Umeće oblikovanja slika i reči u mašti gledalaca, bez jasnog naratorskog izraza koji bi se nametao, imajući u vidu osnovnu nit priče, ovo je, reklo bi se, jedno veoma retko remek-delo sadašnjice.

Poziv na putovanje zasnovano, između ostalog, i na samom iskustvu putovanja. Trupa Kobez  predstavlja Ubod pčele, dvostruki duo Huaaka (A), u pozorištu Ring. Zapravo trio koji se sastoji od dua: plesača Deneša Debreija i Heni Varga i muzičara Latife  Leforestje i Rodolfa Burota, kao i interakciju ova dva para. Predstava zapravo privlači pažnju posebno u odnosima muzičara prema plesačima kao i muzičara prema pozorišnom izrazu. Predstava koja uspeva da ispriča mnogo toga golicajući maštu gledalaca a da pritom ne nameće objašnjenja.

Muzički izraz

Tela govore, muzika govori i gotovo bez reči, bez ikakvog objašnjenja, koje kao da se podrazumeva ali stalno izmiče  neiskusnom gledaocu, Deneš Debrei  i Heni Varga, Latifa Leforestje i Rodolf Burot otvaraju pesnički prostor koji osvaja.

Na samom početku kvadrat svetlosti uokviruje lica plesača. U tami mestimična buka postaje neprekidna muzika koja obuzima ceo prostor prepun zvukova zatvaranja cibzara, razbijanja čaša, metala, koraka i strujanja vazduha. I kada se svetlo upali dva muzičara sa svojim instrumentima, kao blagom donesenim iz dalekih krajeva, svojim palicama i računarom, nađu se sa suprotnih strana panoa napravljenog od providnog materijala (koji liči na onaj od koga se prave crne kese za smeće) razvučenog preko pravouganog rama. Kako zvuk ima direktan uticaj na tela plesača, ona se više puta angažuju tokom ovog putovanja. Savršeno se spajaju sa drugim parom postajući tako četiri glumca okupljenih oko malih džepnih lampi koje podsećaju na svice, oko tajnih kutija koje sklanjaju kako bi preplićući staze napravili paukovu mrežu od svetlosti.

Gudala klize po cimbalima, po metalnim žicama koje vise sa plafona i koje su razapete pod težinom plesača zatvorenih na njihovom kraju i prave zvuke mučenja. Tihi glasovi pevaju na nepoznatom jeziku a zatim se čuje čavrljanje: zapravo se radi o muzičkom izrazu koji je duo ostvario. Ovo je delo koje predaje svu svoju moć, svoju stvaralačku stvarnost  muzičaru, koji postaje glumac koji pripoveda publici, deluje na svoje partnere u igri, pretvara prostor u svoju masku, ali i prima takođe.

 

O PLESU KOJI PRIPOVEDA

Odnos između Deneša Debreia i Heni Varga počinje belom tkaninom namotanom na bambuse. “Golubovi ne mogu da se orijentišu odmah pošto se bace iz aviona”. Ovom izjavom izgovorenom tihim glasom koji dolazi istovremeno sa slikom projektovanom na platnu raspiruje se mašta gledalaca. Plesači se mimoilaze i prevlače tkaninu svuda po telu, sami ili pomoću nosača. Zatim cilj postaje poluga pod kojom menjaju izgled. Tela se okreću, vezuju, razvezuju, pomeraju na moment. Plesači ne ulaze u osećanja. Odigran pokret, bio on zasnovan na stvarnosti ili ne,  organski je, lični, ali transformisan kreativnošću. On se trese toliko da ne može da nastavi. Okreće je iznova i iznova. Ona duva u bambus .

Priča se odigrava pred očima gledaoca nošenog prizorom slika, tabela, sekvenci. Prostor se neprestano menja zahvaljujući različitim pokretima plesača i muzičara. Oblikuje se po slikama putovanja, po tom malenom papirnom čamcu napravljenom sa takvom pažnjom, po ljubavnom odnosu kao osnovnoj svrsi življenja.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja