Изложба „Трагови нити” Наде Познановић Аџић биће отворена 14. новембра у Ликовном салону Културног центра Новог Сада и моћи ће да се погледа до 24. новембра.

Углед изузетне таписеристкиње Нада Познановић Аџић стекла је вишедеценијском стваралачком доследношћу, сталним настојањем да се оствари аутохтоно ткано уметничко дело, да се аутентичности изнађу нове могућности, традиционалној таписерији омогући дејство у простору, да се остваре специфичне метафоричке поруке, искаже властито стварлачко биће, властити уметнички хуманитет.
У токове југословенске уметности Нада Познановић Аџић се укључила током седамдесетих година протеклог века, непосредно после окончања студирања на београдској Академији примењених уметности и последипломских студија код професора Бранислава Суботића. Може се слободно констатовати да је ова уметница припадала првој генерацији школованих таписериста која је начинила велики корак ка медијском осамостаљењу таписерије као засебне уметности. То је важно истаћи јер је током претходне деценије на Петроварадинској тврђави Бошко Петровић са сарадницима покренуо Радиоиницу за израду таписерија Атеље 61 која је војвођанску уметност унапредила у својеврсну Меку тадашње југословенске таписерије. Истовремено треба констатовати да су, осим Бошка Петровића и још неколицине тадашњих афирмисаних сликара, ретки уметници досезали до таписерија које су испољавале специфичну засебност, јер је у том раздобљу наше стварности и наше уметности преовлађујући концепт био пребацивање слике у таписеријско ткање.

Када се Нада Познановић Аџић представила својом првом самосталном изложбом таписерија у Новом Саду 1977. године, промовисан је један потпуно иновацијски таписеријски концепт. Радило се о потпуно неконвенционалним таписеријским решењима. Највећи број таписерија је настао кукичањем којим се формира систем окаца (мрежа) које доприносе растерећењу великих маса. У тим плетењима (и ткањима) евидентна је потпуна независност од слике, а поједине таписерије су се распростирале у простор спуштајући се дословце на под.

Та неконвенционалност је била потребна и потпуно примерена тадашњем тренутку југословенске уметности: уметници који су били спремни да прихвате импулсе света и уметности су испољавали субјективистичку свест којом је једино било могуће схватање кризног света над којим се претећи надносио Дамаклов мач обновљене хладноратовске затегнутости и кризе… Таписеријска декоративност и естетичност нису могли задовољити потребе младе уметнице која је желела да искаже свој однос према околностима света у коме делује: и њој и њеним тадашњим посматрачима потребнија је била етичка реакција која је доносила истинско освешћење о судбинским проблемима савременог човека. Дух осамдесетих година прошлог века је „ухваћен” у таписеријама Наде Аџић на неколико таписерија у којима су стилизовани пејзажни мотиви били блиски атмосфери и субјективистичком духу тзв. „нове слике” (Вал, 1979, Самоникли, 1981) а када је уметница додавала апликативне детаље (Кретање, 1984) онда је могуће говорити о проблематици уосећајене масе која на најбољи могући начин дефинише жељу уметнице да своја осећања пројектована у таписеријско ткање реификује и учини стварним, опипљивим, постојећим.

У последњој деценији несрећног двадесетог века, у време интензивне, чак незапамћене кризе која је имала изричито деструкцијски карактер, Нада Познановић Аџић у свом таписеријском опусу спроводи одлучно свођење форме. Геометрија постаје основа њеног израза, њеног рационалистичког промишљања проблема тадашњег свакодневља. Чврста структуираност композиције је конфронтирана атмосфери неконтролисаног субјективизма, деструкције и апсурда. Желећи да буде убедљива у изразу, Нада Познановић Аџић је својим ткањима веома често обезбеђивала тродимензионалност, проширујући тиме дејство таписерија у стварности (у стварном простору). Превлађујуће црна и сива дају овим таписеријама утисак „тежине”. Тако смирен, контролисан и одмерен уметничин исказ и те како подржава неопластицистичка становишта о потреби наметања идеја реда, конструкције и разложности – толико потребних друштву у коме је уметница деловала.

У последњој фази свог деловања, након 2000. године, стваралаштво Наде Аџић се радикално мења. Уместо сведеног колорита расцветавају се интензивне боје у њеним тракастим шареницама. Један неочекиван и сасвим слободан инспиративни поглед на традиционална ткања одводи Наду Аџић до снажних бојених скала које су очигледно биле најискреније испољавање животне радости, опијености животом и могућностима уметности. У времену медијализоване стварности (и уметности) ова таписеристкиња је нашла начин да буде самосвојна и стваралачки супериорна. У уметности нема лепшег начина да се стваралачки круг затвори а овој уметници се управо то десило. И не само због тога, ликовни критичар Милош Арсић је потпуно у праву када записује да „таписерије Наде Познановић Аџић представљају убедљиво реализоване ткане објекте које њеном дугогодишњем континуитету дају карактер маркантне издвојености, радикално другачијих програмских, пластичких и садржинских вредности”.

Сава Степанов, Нови Сад, октобра 2022.