Изложба слика Срђана Бјелотића „Емоција у потезу” отворена је у среду 5. новембра у 19.00 часова у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Изложба ће моћи да се погледа до 17. новембра.

Исконска слика света

Сликарство је пут ка истини и одувек представља борбу уметника са самим собом, у часу када се одважио да руку пусти слободно у потрази за изразом. Да би се слика изградила потребан је одређен број изведених дела који кроз развојну нит воде ка препознатљивом резултату или потпуно неочекиваном ликовном остварењу. Многи уметници су пролазили кроз поједине фазе, тражећи у себи онај погодни стваралачки нерв, осећај што даје смисао потреби за уметношћу.

Срђан Бјелотић је сликар изненадног преображаја и посвећеник. Испред штафелаја се свакодневно усмерава ка задатим мотивима изналазећи мноштво технолошких решења у бравурозним детаљима и слојевитом исликавању. Означавајући двојност света у којем сви одреда живимо и радимо, трагајући за еквилибријумом и спокојем, вешти сликар изнова доказује како уметност може бити и истинска животна авантура.

Пред публиком су Бјелотићеве колористички сабране слике, усмерене ка експресионистичком виђењу ликовних проблема. За слику овог ранга, пре свега, уметник се наоружао контролисаним стрпљењем и слика оно што други не виде, свестан да мора бити креативно узнесен да одржи температуру стварања – налик оном коњовићевском изласку у пејзаж, када се после непуног сата изроди слика заснована у заносу унутарњег ока. Скривени комплекси осетљивих сликарских личности у комбинацији са наглашеним гестом и намах карикатуралним цртежом, заправо су циљани цитати из времена експресионизма, чувеног доба страсти, слободе и силовитих потеза. Срђан Бјелотић на својим платнима оставља посматрачу довољно простора како би размислио о суштини чисто енергичних, бојом “наложених” слика у оштрим линијама устављених форми са јасним представама избезумљених погледа вишебојних портрета, изувијаних лобања што нас подсећају на страна тела психолошких стања изван учмале реалности.

Пејзажи су у себе увукли сву светлост која је током дана обасјавала природу. Обронци обељених врхова попут снежних даљина, претпостављају само благи наговештај асоцијације где не видимо конкретан облик већ искључиву концентрацију геста и акције. Понекад су линије извучене четком као омче додатних, отежалих фактура на површинама сликарске елегије. У сликарству Бјелотићевског начина има доста религиозне усамљености али и распламсале езотеричне тајновитости. Структура слике је оличење одјека једног Кирхнера, Вламенка или Дерена. Сви они су се одушевљавали примитивном уметношћу, тачније, сведеним статуама из Океаније, које су у себи носиле набујалу магичност.

И Бјелотић детектује такав импулс градећи слику без уобичајене градације, смело испуњавајући подлогу пред собом, у сталном означавању имагинарног света који га оснаженог води, од слике до слике. Срђан Бјелотић зна да је свака слика проживљени одсјај на степеницима духовног уздизања, уметност распознавања између свеглости и таме.

Др Данило Вуксановић