Изложба „Слика – објекат – простор” аутора др Видоја Туцовића биће отворена у понедељак, 01. априла у 20 часова у Малом ликовном салону Културног центра Новог Сада. Изложба се може погледати сваког радног дана од 10 до 20 часова и трајаће до 12. априла.

Др Видоје Туцовић

Основне (1994), мастер (2000) и докторске (2019) студије сликарства завршио на Академији уметности у Новом Саду. Члан је УЛУС и СУЛУВ од 1995. године. Излагао је 30 пута самостално и учествовао на преко 150 колективних изложби у земљи и иностранству. Добитник је више награда за сликарство. Запослен је на Академији уметности у Новом Саду од 2002. године на Катедри за сликарство, у звању редовног професора.

Ако се и само овлаш баци поглед на заиста огромну количину историјско-уметничких теорија које се баве другом половином 20. века, могао би се извести закључак да постоји једно огромно слагање савремених теоретичара о значају шездесетих година, када је започела нова епоха.

Основна тумачења говоре у прилог томе да су управо шездесетих година сликарство и скулптура, које од ренесансе имају привилеговано место главних уметничких медија, то место изгубиле. Конкретно су уметници заменили медиј сликања и вајања селекцијом и медијем инсталација као формом за проглашавање или конституисање уметничког рада.

Концепт објекта један је од најважнијих и најзначајних идеја у уметности авангарде, неоавангарде, поставангарде и постмодеризма, јер омогућава слободно креирање и стварање уметничког дела као производа, а не као слике или скулптуре.
Објектом се назива тродимензионални предмет, који није створен или искреиран као у класичним медијима, као на пример скулптура – резањем, ливењем, одливањем или клесањем. Објекат је тродимензионалан и поседује масу, запремину и обухвата простор.

У модерним уметничким теоријама објекат и колористичко су супростављена својства: објекат је, пре свега, тродимензионалан и предметан, док је колористичка површина својство слике.
Према теоријама модерне, објекат је настао из медија скулптуре, али сасвим занемарујући вредности и процесе настајања скулптуре. Историјски правци из којих је настала идеја објекта су дадаизам, неодадаизам, структурализам, руска авангарда. Велики утицај изазвала је појава редимејда, изведена из простора неуметничких објеката, где су уметници, као Марсел Дишан и Пабло Пикасо, од нађених елемената креирали своје објекте, а исто тако и у колажно-тродимензионалне асамблаже.

Ову уметничку праксу можемо кроз историју савремене уметности пратити и у модерним покретима: кубизму, руској авангарди, баухаусу, футуризму, структурализму.

Користећи у овом поступку, искуства из предходних истраживања из области сликарства, применио сам неке од принципа до којих сам дошао, из односа слика – објекат – простор. Конкретно, највећу пажњу сам усмерио ка опросторењу слике у објекат и његовом позиционирању у излагачком простору. (аутор)

Конструкцији новог проширеног простора слике, управо је материјал коже дао ту потребну димензију слике – објекта, који у себе апсорбује осећаје, просторност и симболику.

У намери да изазове и заједно у доживљај призове реално и онострано, визибилно и визуелно, материјал коже је управо све то сажео у једну целину.