event_note Изложба
03.09.2019 - 15.09.2019 access_time 19:00

Изложба слика „Дистопија“ аутора Жељка Виторовића од 03. септембра у клубу „Трибина младих“

location_on Трибина младих
event_note Изложба
03.09.2019 - 15.09.2019 access_time 19:00

Изложба слика „Дистопија“ аутора Жељка Виторовића од 03. септембра у клубу „Трибина младих“

location_on Трибина младих

Изложба слика „Дистопија“ аутора Жељка Виторовића биће отворена у уторак, 03. септембра 2019. године у 19 часова, у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада и трајаће до 15. септембра.

О изложби

Чини се да је веома лако набројати многа дела која припадају жанру дистопије, у различитим врстама уметности, али је пак готово немогуће присетити се неког које припада утопији, а да она није негативна. Да ли је кључ у томе што је таква слика примамљивија за уметничку обраду или је напросто људска природа тако суморна да и тражи и очекује такав исход за своју врсту? Било како било, ово плодно тле наставља да нам доноси нова занимљива дела, а таква је и нова серија слика Жељка Виторовића.
Виторовић се у последњем раздобљу свог стваралаштва представио не само као уметник који изузетно брижно промишља своје слике, већ и као неко ко њиховом стварању приступа подједнако темељно. Ма колико да се чини да овај тренутак припада онима чији је концепт довољан да би надоместио техничке мањкавости (или незаинтересованост за технику), очита је и она друга струја, која готово ренесансним приступом сликарству предочава виртуозност својствену традицији, али и савремене мотиве.
Жељко Виторовић ће нас у Дистопији увести у просторе и просторије неког минулог комунистичког декора, где ћемо угледати људе који више припадају данашњем него том времену, забринути, сами и кад су заједно, несвесни своје анахроне појаве у том миљеу, подједнако колико и у оном егзотичном и нестварном који се пробија кроз прозоре и одшкринута врата. Ту су људи који у костимима Деда Мраза обављају послове који би требало да доносе толико радости, али они нису ни срећни ни задовољни, нити ће то испијене кригле пива променити. Инжењери вире кроз венецијанере, можда прекинути у неком пројекту или промишљању, мада тај њихов видик, непознат, увлачи посматрача пре у какав сценарио ноар филма, где ће се више очекивати злочин неголи радосни свршетак. Као што ни шублер, у руци замакнутој за леђа, не делује толико као мерни инструмент колико као средство потенцијалног злочина или одбране од њега. Кад обедују, ликови су такође самотни: не одају да су свесни присуства оног другог. Поново је ту посуђе, сто и нож из неког прошлог времена, као и, са друге стране, њихова урбана и савремена физиономија, модерна гардероба, или пак збуњујућа блиставост есцајга или стаклених чаша. Те се чини да је та блиставост у овој чамотињи и безизлазу једино и резервисана за такве објекте, док их код људи нема ни у назнакама. Мртве природе, какве смо навикли да гледамо као себи довољне, код Виторовића су део сценографије, ништа мање збуњујуће (заправо у функцији окидача) од поменутих егзотичних пејзажа. С једне стране је ту беспрекорно зрело јужно воће, а са друге прерано остарели урбани човек и поглед кроз прозор на сивило свакодневице. Артифицијални упливи комунистичке ере присутни су на разне начине у свим сликама: уморни радник ће на једној од њих бити Деда Мраз, а на другој ће му преко коленâ почивати плава радничка блуза, док ће се, сад, као једина ведрина на слици истицати педантна и хипнотичка тапета.
Кад ликови на овим сликама не праве предах од напорних и недрагих послова, они, усамљени, свакако, лутају напуштеним фабрикама и урбаним пределима, тражећи нешто посматрачу незнано, али зацело много више саме себе. На неким од радова је смирена и уредна хипер-реалистичка представа готово унакажена необузданим гневом који се пробио кроз фасаду смирености и прибраности, као што се понекад и главе људи у оделима, с актен-ташнама нађу у пламену на пола пута од гламурозног посла до распаднутог аутомобила. Ни замућни видици експресивнијих слика, ни упеглана спољашност оних други не могу скрити, нити то покушавају, чемер и јад интелектуалаца изгубљених у хаосу радничке класе и сада рустичног социјалистичког декора.

Жељко Обреновић, писац

О аутору

Рођен у Ваљеву, 1983. године. Дипломирао на Факултету ликовних уметности у Београду, на сликарском одсеку, 2008. године у класи професора Чедомира Васића. Завршио специјализацију из области сликарства на Високој школи лепих уметности у Атини, 2012. године. Члан је УЛУС-а од 2017. Имао осам самосталних и учествовао на више групних изложби у Србији и иностранству (Грчка, Француска, Румунија). Учествовао на пројекту GLO’ART центра у Ланакену, Белгија, 2015. и 2019. године. Боравио у Cité Internationale des Arts у Паризу, 2018. године.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања