Izložba „Sećanje na LJiljanu Bjelicu“ otvorena je u utorak 14. marta u klubu „Tribina mladih“ Kulturnog centra Novog Sada. Izložba će moći da se pogleda do 21. marta.

Postoje  ličnosti koje svojim delovanjem, sasvim tiho i diskretno, konstantno doprinose razvoju kulturnog života Novog Sada, održavajući atmosferu i duh „srpske Atine“. NJihova prilježnost, najčešće, ne biva osvetljenja reflektorima – ali bez njih tih reflektora možda ne bi ni bilo.

Upravo takva bila je i LJiljana Bjelica. Uvek vedrog duha, raspoložena, skromna, šarmantna, sa posebno izraženim osećajem za umetnost.

LJiljana je talenat  nasledila od svog oca svestranog stvaraoca koji je slikao, komponovao, svirao gitaru. Srednju umetničku školu završila je u svom rodnom Sarajevu, a potom je studirala na Akademiji za likovnu umjetost u Zagrebu, u trenutku kada su tamošnji profesori bili zaista veliki umetnici. Diplomirala je grafiku 1968. godine.

Životne okolnosti prekinule su kontinuitet njene izlagačke delatnosti iako se sve vreme svog radnog angažmana bavila likovnim stvaralaštvom. Posvećivala se najčešće tzv. velikim temama slikarstva   (portret, figura, mrtva priroda) ali je sve svoje radove oplemenjivala duhom intimizma i svojevrsnog tihožitija.

U tom smislu specifične su njene portretske slike u kojima je insistirala na likovnoj eleganciji i estetizmu, na lepoti koja nam je itekako potrebna kao svojevrsno utočište od svih grubosti savremenog sveta. Uporedo sa njenim likovnim delovanjem odvijala se i njena radna karijera. Po dolasku u Novi Sad  LJiljana se zapošljava kao profesor likovnog vaspitanja u srednjoj vaspitačkoj školi. Na samom početku sedamdesetih ona prihvata posao urednika likovne redakcije tadašnjeg Kulturnog centra Radničkog univerziteta „Radivoj Ćirpanov“ čija je galerija dugi niz godina bila najveći i najznačajniji prostor namenjen prezentaciji savremene umetnosti u Novom Sadu.

Program koji je kao urednik kreirala, obezbeđivao je toj galeriji ozbiljan ugled u jugoslovenskoj umetnosti. Tu se zadržala deset godina. A od 1980-te, pa naredne dve decenije, kao urednik brinula je o programu Malog likovnog salona Kulturnog centra Novog Sada, svakako kultne novosadske galerije na čuvenoj „štrafti“, nakon čega je otišla u penziju. Svoj talenat je s ljubavlju prenela na svoje ćerke, koje se takođe bave likovnom umetnošću, pa čak i na supruga koji je uz njih počeo da slika.

Velik je i značajan njen uticaj na novosadsku umetničku scenu. Mnogi su zavoleli umetnost zahvaljujući LJiljani, koja se uvek nesebično trudila da tu umetnost približi publici i učini je što vidljivijom. Zalagala se za likovne umetnike, i mnogima od njih otvorila vrata i omogućila da uđu u svet umetnosti. Galerije u kojima je radila, pretvarala je u kultna mesta, mesta okupljanja, upoznavanja i stvaranja.

Napustila nas je 10. marta 2025. godine. Nikada neće biti zaboravljena.