event_note Изложба
16.04.2018 - 28.04.2018 access_time 20:00

Изложба „Одећа за људе или колажна дегенерација света“ Горана Јуреше од 16. априла у Малом ликовном салону

location_on Мали ликовни салон
event_note Изложба
16.04.2018 - 28.04.2018 access_time 20:00

Изложба „Одећа за људе или колажна дегенерација света“ Горана Јуреше од 16. априла у Малом ликовном салону

location_on Мали ликовни салон

Изложба „Одећа за људе или колажна дегенерација света“ Горана Јуреше биће отворена 16. априла у Малом ликовном салону Културног центра Новог Сада у 20 часова и трајаће до 28. априла 2018. године. Изложба се може погледати сваког радног дана од 10.00 до 20.00, а суботом од 10.00 до 13.00 часова.

Горан Јуреша

По професији ликовни уметник. Активан је и ради константно у категоријама слике великог формата, цртежа средњег формата и колажа малог формата. Излагао у значајним институцијама матичне земље на самосталним и групним изложбама. Од самосталних излагања издваја се по значају изложба Сликовна жртва одржана у МСУВ 2014. године.

Запослен као ванредни професор на Факултету техничких наука на катедрама за графичко инжењерство и дизајн и архитектура.

http://www.goranjuresa.com/

http://juresas.com

[email protected]

Одећа за људе или колажна дегенерација света

„Човек са становишта савременог друштва није друго до скуп употребљивих делова. Смењују се само силе које те делове држе на окупу или их одбацују као непотребне.“

Дејан Атанацковић, Лузитанија

„Једном ми је известан научник од угледа рекао да су људске мисли облика квадрата и кутија.“

Светислав Басара, Фама о бициклистима

Када се бавим колажом, постављам себи два питања: да ли је колаж адекватно средство за разрачунавање са темама људског зла, и зашто је колаж лакше направити од „умно мртвих“ људи него од оних „умно обасјаних“[1]. Када мислим на историјску причу која ме на колаж наводи, подразумевам под тим два становишта. На оба сам наишао у књигама и њима се руководим. Прво од њих каже да је „историја Левијатан који будућност гута отпозади: чека је да одради своје, да се порађа, да производи, да се натеже, да јечи и да уздише да би јој поломила кости“[2], а друго тврди да „од историје учимо да од историје не учимо“[3]. Догађаји који ме тренутно окружују доспевају потом на моје колаже, који говоре о деградацији и дегенерацији света. Стога користим и дешавања из прошлости која су одсликавала оновремену деградацију и дегенерацију људске свести, а — човек се ипак некако извукао.

Некада је довољно да прочитам једну једину реченицу из неке књиге и да настане серија колажа. Овога пута, то ми се десило са романом Доба мједи хрватског књижевника Слободана Шнајдера, и реченицом: „Засадити леш не даје плода“. Помишљам да би ове речи могле да буду наслов и двају колажа које сам урадио након масакра у концетној дворани „Батаклан“ у Паризу, 2015. године.

Расцепканост простора, задобијена неповезаношћу елемената током исецања и „слагања“ једне ликовне ситуације, онемогућава прецизан наратив. „Ако је већ све у свету расуто, ако су ʼствари које треба да буду заједно раздвојене, а ствари које треба да буду раздвојене — спојенеʼ, зашто бих се ја упуштао у авантуру њиховог вештачког спајања.“[4] Могућност случајности у распоређивању елемената у том случају неисцрпна је, што је за мој ликовни језик веома важно јер се поставља и питање колико далеко они треба да иду.

Неки од колажа базирају се на идеји Курта Вонегата, искоришћеној у књизи Кланица пет, према којој читава историја света почиње од почетка, али процесом који иде уназад за целу историју која се већ десила. Пошто се за војника Билија Пилгрима та историја завршава са Другим светским ратом, од овог догађаја креће и обрнут процес. Авиони бомбардери враћају се у своје базе без да су избацили своје товаре бомби, Хитлер се враћа у стање детета, „сви су се претворили у одојчад, а цео људски род без изузетка, сковао је биолошку заверу да сазда двоје савршених људи чија имена беху Адам и Ева“.[5]

У раду Бркови Адолфа Шиклгрубера траже уметничку школу тај процес повратка уназад већ се десио јер су од Хитлера остали само бркови, заметак његове опскурне појаве, семе зла које наставља да разједа мапу по којој некако ипак гамиже. Он се, с једне стране, вратио у пређашње стање, али бркови су сада црне рупе. Чекају на нас, да упаднемо у њих, као што тихо чека и постоји нека рупа у тлу. М­­и, житељи данашњице, и даље обитавамо на планети по којој је он некада дивљао, док смо стајали и гледали.

Леополд Други, Roi de Belges, од милоште звани „краљ градитељ“,  а означен као „отац“ најгорег геноцида у историји људске расе [6], и Франц Фердинанд, опсесивни престолонаследник-ловац, човек који је својом руком побио пола милиона животиња, главни су актери моје приче. Колажи се баве „неименованим болестима“, аномалијама људског друштва које су изнедриле овакве личности. У колажима трагам за начином да проговорим о неозначеном или неизреченом злу које почива у њиховим биографијама. Како се може окарактерисати податак да је Франц Фердинанд дан пре сарајевског атентата у врту своје резиденције из пиштоља убио мачку? Како од тога направити колаж?

Расути делови тела на површини ових колажа јесу/представљају недавно одсечене главе у Сирији, колико и одсечене руке које је, као вид казне, белгијска колонијална власт одсецала у Конгу. У овим радовима истичем јасну релацију прошло—садашње, као и однос према врсти насиља. Колонизаторско, расно или патријархално лудило сливају се у исту црну рупу. Кроз историју, временска дистанца не игра никакву улогу у испољавању људског зла; све се своди на једноставно правило сабрано у синтагми: Semper idem.

Времена у којима живимо малоумна су колико и ранија, а демонско у нама ту је, иза ћошка. То је плодно тло за колаже које правим али није добро за људе који се на њима појављују.

Захвалност дугујем Наташи Панић, која ме је упутила на књигу Semper idem[7] Ђорђа Лебовића, као и Игору Цвијановићу чији сам савет да прочитам Доба мједи Слободана Шнајдера послушао (Прва карика у ланцу одговорности заправо је Ален Бешић). Обе књиге помогле су ми да конципирам нове радове.

[1] Термини се појављују у тексту Бранка Кукића „Напред-назад“, у оквиру Фаме о бициклистима Светислава Басаре

[2] Бранко Кукић, „Напред-назад“, у оквиру Фаме о бициклистима Светислава Басаре, стр. 326.

[3] Georg Vilhelm Fridrih Hegel.

[4] Светислав Басара, Фама о бициклистима, Лагуна, Београд 2016, стр. 13.

[5] Kurt Vonegat, Кланица пет, БИГЗ, Београд 1973, стр. 59.

[6] Процењује се да је у афричкој држави Конго за време владавине Леополда Другог побијено десет милиона људи.

[7] Увек исто, преузето из истоименог романа Ђорђа Лебовића.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања