event_note Изложба
17.02.2021 - 08.03.2021 access_time

Изложба Милане Косановић од 17. фебруара у Ликовном салону

location_on Ликовни салон КЦНС
event_note Изложба
17.02.2021 - 08.03.2021 access_time

Изложба Милане Косановић од 17. фебруара у Ликовном салону

location_on Ликовни салон КЦНС

Изложба Милане Косановић биће отворена у среду 17. фебруара у Ликовном салону Културног центра Новог Сада и уз прописане мере заштите моћи ће да се  погледа до 8. марта.

„Милана Косановић је графичарка по образовању.  Међутим, то је тек један сегмент њене свестране стваралачке личности. За њу је графика исходиште, полазна тачка промишљања, a штампарска матрица непресушни извор рециклажног материјала ‒ мајка свих отисака који су од ње отпали, на шта упућује и сам коријен ријечи матрица (лат. mater – мајка).

Судбина пробних отисака и неуспјешних графичких листова је да постану основом за друге ликовне форме. Њене матрицама дубоке штампе меморишу доста спонтане, неконтролисане акције. На њима преовлађујуће структуре, храпаве и избраздане, визуелно подсјећају на камен који је дуго био закопан у земљи. Оземљеност и визуелно богатство тражи јасну обраду. Као што и извађену стијену треба уситнити и бар мало оклесати, тако и Милана  осјећа да њен папирни материјал за градњу мора бити обрађен резањем, никад кидањем. На тај начин је доведен у ред. Од таквих оштро резаних елемената оронуле и племените површине ауторка гради апстрактне композиције: колаже, ћилиме и књиге. То су потпуно или дјелимично отворене ликовне чињенице: отворене на начин да се нерадо подају присили правоугаоног формата, наглашене гравитационе центричности и векторских усмјерења устремљених у околни простор.

У колажима је подлога за коју су залијепљене форме тек пуки физички носилац, а никако интегрални дио композиције. Облици и текстуре се даље интегришу и надограђују у поступцима као што су цртање, продирање, гребање, провлачење. На тај начин се одређеним сегментима подиже или спушта ниво визуелне густине. Тамо гдје су слојеви били посебно својеглави требало их је пришити, чисто да им се дâ до знања какве су природе и гдје им је мјесто.

Иако претежно дјелују у пољу дводимензионалног, Миланини радови пребивају у сталној жељи за додиром. Суздржане или наглашене потенције за иступањем ка посматрачу траже посебан интимни, готово тјелесни однос. На књигама се то највише очитује, јер им је сврха употпуњена тек онда када их узмемо у руке и отпочнемо истраживање. Заузимају наш простор, мјењају облик и величину, могу се омирисати, и заиста постају дијелом нас самих.

Ова дјела у неком дубоко симболичком смислу представљају чворове у којима коегзистирају супротности ‒ исто вријеме помирене и активне унутар истог бића, (андрогин, камен мудрости), као њихово измирење. Необрађен камен је prima materia ‒ женски принцип, мајка је земља, мајка је матрица. Алат за обраду представља мушки принцип, као и акције резања и пробијања. Играње с материјалом и обликом одлика је дјечје природе, а избразданост и истрошеност су искуство и старост. Примање и давање, топло и хладно, сунце и мјесец…

У тежњи да пронађе одговоре на неизговорена питања о разлозима и смислу свога постојања, ауторка полази од подсвјесног, знајући да у тзв. случајностима бивају скривене поруке које треба ископати и освјетлити. Уосталом, као и у Роршаховим мрљама ‒ подсвијест се разоткрива у безобличном и случајном.

Милана је археолог душе. Кад археолог нешто ископа, он добија дјелиће од којих слаже неку могућу слику давно заборављеног живота, која је истинита једним дијелом. Како ћемо је конструисати зависи од тога ко смо и какви смо.”

 Милан Крајновић

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања