Изложба Милана Станојева „Миланов тестамент” биће отворена у уторак, 23. децембра у 19.00 часова у Ликовном салону Културног центра Новог Сада и моћи ће да се погледа до 8. јануара.

Линије памте

О једном цуклусу цртежа Милана Станојева

 Искуства се састоје из упечатљивих сећања која нас воде на нашем уметничком путу. Старије колеге, професори или другови са класе, сви они су се уградили у наше поимање о уметности. Чак и оне ликовне појаве што нам се својевремено нису нарочито допадале, некако су временом постајале незаобилазне, преко потребне, у складу са нашим сазревањем.

У том искуству времена, једно је сигурно, Милан Станојев Лала важио је (а његово дело важи и данас) за изузетног графичара, сликара и наравно – цртача. Понекад је пажљиво прегледао моје скице за графике и постављао директна питања. Његове кариране кошуље подсећале су ме на симбиозу занатског мајсторства и луцидних идеја. Као мајстор ликовних операција, дуги низ година нам је доказивао како се и у постмодернистичком облаку могу остварити пажње вредни, посебно издигнути графички листови, плоче, платна и цртежи. Синтеза свих тих визуелних појава могла би се свести управо на тачкама једне промишљене равнотеже коју је Станојев у свом раду достигао. Линија му је томе послужила и сваки нови циклус само је био омаж цртежу, док је бојена површина била у утилитарном знаку, секундарна, баш како се користи у графици. Милан Станојев је линијом мислио о решавању ликовних проблема, постављајући увек нову мртву природу састављену од чаша и флаша, од судова свакодневничке праксе, по столовима испред себе поређаних тако да се стално, из цртежа у цртеж преобрази банално. Управо је то била вештина по којој се Милан Станојев издвајао од других уметника.

Његова склоност ка досетљивом односу према предмету довела га је до неуморног процеса цртања помоћу којег је стварао ново уметничко дело, цртеж унутарње студије која се огледа у стакленим сапутницима – посудама које живот значе. Симболика чаше одводи нас у домен религијских конотација евхаристије али и у правцу бројних значења, у путирима Свете течности, симболом Христосове крви, снажног црвеног таласа вечног живота. И Свети Грал је, кажу, у чаши био и остао сакривен. А Његош је двојност света и свега што нас окружује сместио у стих: “чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију”. Одувек слушамо о два различита угла гледања, да ли је чаша пред нама полупразна или полупуна?

И ту, међу тим питањима и симболичким асоцијацијама проналазимо надахнуће Милана Станојева, вансеријског цртача еквилибријума, трагаоца за скривеним у најједноставнијим појавама. Графит је алат и резултат те потраге. Ни сив, ни црн, већ помало рефлексан, тера нас да под углом кривимо вратове и уместо сенки видимо чисте облике из којих заједно пијемо да би преживели.

У том цртачком наносу Милана Станојева садржани су сви могући нерви животне енергије, примарно усмерени ка креативној екстази, у часу када аутор заборави на познато лице мотива (чаше) и својим цртачким потезима гради групни портрет предмета који на тај начин превазилазе оно чему служе. Гледајући их, сетићемо се професоровог марљивог рада који је увек ишао уз његову динамичну стваралачку природу.

Др Данило Вуксановић