Изложба Јоване Поповић Бенишек „ДИСТАНЦЕ“ биће отворена у понедељак 23. октобра у 19.00 часова у Малом ликовном салону. Изложба ће моћи да се погледа до 3. новембра.

Попречни пресеци ликовне исповести

Уметнички домашаји често су непланирани подухвати о којима мислимо тек након што настану. Захваљујући ранијим, нереализованим идејама или размишљањима о поједином ликовном поводу, уметници се враћају сами себи и у поновном сусрету с идејом остварују циклусе који могу да их изненаде. Слично се догодило и Јовани Поповић, када је после доста година, загледана у бројне пејзаже колорних међуослонаца, у флуидном свету имагинације, опет погледом ка природи – решила да окрене нови сликарски лист.

Овога пута, плодови њене нове серије радова исечени су из ситних граноликих парчади на којима једва запажамо годове несамерљивих пречника. Увек упућена на поље природних обличја, на познатим платнима Јоване Поповић не постоје људи. Одсуство човека није нешто што би требало да нас изненади, с обзиром на укупни (не)однос човека према Природи, нашем изворишту. Одједном, као из неког неразговетног француског филма из шездесетих година XX века, пред нама се указују протагонисти уснулог, помало заборављеног, живописног, минијатурног света. У том свету руменила, наглашених бојених сенки и пламтећих капака, посматрају нас даме замишљеног погледа у страну, плесачице уморних очију или уснуле маске неиспитаних идентитета. Док посматрамо минуциозне сликарске партије безимених, осетимо непрегледност варијација у изразима, гестикулацији и психолошкој моделацији. Заправо, Јована Поповић назначила је кроз свој окулар како би могао да изгледа један могући преглед кабаретских дијалога, у нарочитој атмосфери – када је најпаметније ћутати и погледима се волети.

Мизансцен овог циклуса је вишезначан и наводи нас да га сагледавамо двојако. Можемо му прићи ближе и без микроскопа се упознати с огледалном, искрзаном кружницом дрвене површине – прстена извученог из природног раста, сасушеног али оживљеног пигментима љубави и пажње. Лупе којима мотримо ове радове су само ауторкина опција реалности која нас приближава невидљивом делу уметничког простора. Просторност је у њима протерана, баш као и човек са Јованиних пејзажа. Жена/Човек је смештен(а) у заводљивој размери, кадриран(а), у низу понављања анфаса и профила попут плодотворних пупољака цикличне природе у којој се рађамо, живимо и умиремо.

Свесне да су величина и количина, којима многи од нас стреме, само недостижна заблуда бројева.

Најновији радови Јоване Поповић говоре посматрачу о свесној намери да се неутралише разметљивост и концентрисаним радом ослободе заточени ликови монументалне снаге, упркос форматима. Игра ликовне авантуре одвија се на микропањевима наших охумањених асоцијација, у унутарњем домену чисте креације – аутопортретима уметнице која уме да гледа и слика истовремено.

Данило Вуксановић

Јована Поповић Бенишек (Нови Сад, 1965) дипломирала је на Смеру за сликарство Академије уметности у Новом Саду (1989), а на Факултету примењених уметности у Београду стекла диплому мастера примењеног (монументалног) сликарства (2013). Поседује звање практичара трансакционе анализе (Психополис).

До сада је излагала на тридесет самосталних изложби у Србији и иностранству, као и на четрдесет колективних изложби. Учествовала је на бројним домаћим и међународним уметничким колонијама, студијски путовала у Италију, Немачку, Мађарску, Француску, Грчку, Шведску, Аустрију, Белгију, Холандију, Турску, Чехословачку, Русију, Шпанију, а 2003. и 2017. године гостовала је у резиденцијалном боравку за уметнике Cite des Arts International у Паризу. Својим радовима више пута је представљала Србију на манифестацији Fabrianoinacquarello у Фабриану, у Италији (2018, 2019, 2020. и 2022).

Члан је Савеза удружења ликовних уметника Војводне (СУЛУВ) и ИЦОМ-а.

Запослена је у Карловачкој гимназији као професор ликовне културе (од 2018).