Tokom master studija grafike na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu kroz crteže i grafike studirala sam forme prostorne ekspanzije i razvijala prostorne elaboracije. Nastojanje da u nemim, zagušljivim prostorima izgradim teatričnost i atmosferičnost u kontekstu, pre svega likovnog, a onda psihološkog karaktera, čiji je cilj bio da sugeriše moć anksioznosti, fobije ili osećanja ugroženosti, razvilo je interesovanje za specifične motive napuštenih i razorenih enterijera. Sama ruševina gledana kao arhitektonska, fizička činjenica sugeriše veću uzvišenost, veličanstveniju pojavu nego što to ima prvobitna kreacija, jer dato stanje – stanje ruine – podrazumeva silovitu transformaciju kroz koju je originalni arhitektonski koncept prošao. Ako sam na polazištu svoje umetničke prakse često naglašavala likovnu nameru svog rada u prednosti nad društvenim angažmanom, koji je on mogao da znači kada su u pitanju bile beogradske uspomene na bombardovanje 1999, u decembru 2012. izgorela Velika scena Narodnog pozorišta u Beogradu, ili nedavnom rekonstrukcijom ponovno aktuelizovana Stanica Prokop, dugotrajnim sagledavanjem motiva ali i svojih radova naišla sam na raznovrsnost mogućnosti njihovog tumačenja. Načelno gledano, ideja velikog propadanja, bilo arhitektonskog, bilo na konkretnim motivima vidljivo, društvenog, čovečanskog uopšte, fascinira me i navodi na umetnički odgovor.

Više o izložbi