Izložba fotografija Vukašina Delevića „Vreme” biće otvorena 10. avgusta u klubu „Tribina mladih” Kulturnog centra Novog Sada bez zvaničnog svečanog otvaranje, ali je organizovano druženje s umetnikom od 16 do 18 časova. Uz propisane mere zaštite moći će da se pogleda do 31. avgusta.

Vukašin Delević (1993) je eksperimentalni fotograf i multimedijalni umetnik. Diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a usavršavao se na Akademiji lepih umetnosti i dizajna u Bratislavi. Do sada je ostvario 5 samostalnih i 25 kolektivnih izložbi. NJegovi samostalni projekti predstavljeni su u kulturnim centrima i galerijama, publici u Beogradu, Kraljevu, Pirotu, Lazaervcu i Pančevu. Godine 2017. The Biennial Project iz SAD uvrstio je Delevićev rad u svoju prezentaciju mladih talenata na Venecijanskom bijenalu. Putem kolektivnih izložbi savremene umetnosti, bijenala i umetničkih platformi predstavio je svoj rad i publici u Nemačkoj, Hrvatskoj, Grčkoj, Crnoj Gori i Slovačkoj. O Vukašinovom radu pisali su američki umetnički blogovi, crnogorski mediji, kao i domaća „Politika“ i časopis RePhoto.

O ciklusu fotografija „Vreme“

Postoje fotografi čiji je prvenstveni cilj da nešto dokumentarno zabeleže, prenesu drugima ili sačuvaju za buduće generacije. Postoje oni drugi koji zabasaju u apstrakcije, ciljajući na čistu emociju, ogoljenu od ikakvog suvišnog značenja. A postoji i nešto treće… ono kad se realnost stopi sa unutrašnjom vizijom i osećajima, pa preraste i nadraste samu sebe…

Ciklus „Vreme“ Vukašina Delevića nedvosmisleno spada u tu treću grupu, mada ga, uslovno rečeno, čine dve vrste fotografija. Jedno su pejzaži, mahom magle i neba, koji bi se možda zajednički mogli nazvati, onako prustovski, traganjem za izgubljenim vremenom, jer nas crno-bela tehnika uz poigravanje svetlošću vodi u jedan potpuno vanvremenski prostor, po mnogo čemu fantazmagoričan. Od sunca koje provejava kroz oblake, uzburkane vode i još uzburkanijih vidika, ispresecanih ponekom jednako nestvarnom građevinom, simbolika protoka vremena, ali i preklapanja vremena i prostora, neminovno budi snažne emocije.

Međutim, ta emotivna dimenzija dodatno je naglašena onom drugom grupom fotografija, koja bi se u ovom toku misli mogla definisati kao ponovo pronađeno vreme. Slike ljudi, uz poigravanje višestrukom ekspozicijom, stvaraju utisak neprekidnog kretanja, stalnog komešanja i previranja čovečanstva, opet izmešteno negde potpuno izvan opipljive realnosti. I upravo zbog te neuhvatljivosti, iz čitave serije fotografija provejava pre svega misao o neograničenosti, pa samim tim i čistoj, nesvodljivoj slobodi. Da li je to metafora ljuske misli, duha, ili pak čistih nepatvorenih osećanja, na kraju krajeva nije ni važno – za svakog od nas će biti drugačije – ali bitan je osećaj koji se kod posmatrača budi, osećaj snage i dinamike, neprestanog kretanja unapred i jednog nežnog, pomalo maglovitog optimizma.

Kreativnost koja stoji iza serije „Vreme“ neminovno je i u nagoveštaju… Samim tim što nijedna fotografija ne pruža definitivne odgovore, ali navodi na razmišljanje i omogućava nam vlastita tumačenja brojnih slojeva značenja koji se tu mogu utkati, baš kao i što su i ljudi na tim fotografijama neuhvatljivi i višestruki, Vukašinov svet predstavlja jedinstvenu kombinaciju umetničkog i prisnog, izgubljenog i ponovo nađenog vremena.

Miloš Grujović