event_note Izložba
28.04.2014 - 12.05.2014 access_time u 19 sati

Izložba fotografija Lune Jovanović

location_on Likovni salon KCNS
event_note Izložba
28.04.2014 - 12.05.2014 access_time u 19 sati

Izložba fotografija Lune Jovanović

location_on Likovni salon KCNS

“Ono što nije Svet, ne može biti ništa drugo do vrt”
Dioklecijan

 

Asocijacija ženskog tela sa baštom ili vrtom datira još iz antičkih kultura Bliskog Istoka i Mediterana. U Grčkoj tradiciji hortus conclusus ili zatvoreni vrt povezivan je sa prikazom vrta kao metaforičkog sedišta ženske seksualnosti i plodnosti. Sakriven od očiju drugih, onaj koji štiti od nepoznatog. Prostor koji istovremeno hrani i telo i duh.

Hortus Femini je vrt duboke ambivalencije. Kroz niz predmetnih i prostornih sugestija on se istovremeno potvrđuje i negira. Kao raznolika sadašnjost koja podrhtava i fragmentira se. Iznenađenja i senzacije su svuda, ali ne postoji konkretan izlaz. Ništa ne vodi ničemu: sve je u prekidima. Ono što je bilo poznato iznenada postaje jezivo, sadržeći u sebi dvostruki princip, Nju i Njega.

Preispitujući sopstvena razmišljanja, autorka briše granicu između objekta i subjekta. Negujuči i bogateći svoj vrt, njena uloga je gotovo zaštitnička. Unutar svoje zatvorene bašte – hortus conclusus pažljivom analiziom stvara se jasna linija gde se završava Ona a počinje On. Preispitivanje sopstvenog ženskog principa postaje glavno čvorište dela, a njegova vrednost ovde je arhetipska. Ovaj mistični habitus je preko potrebna oaza u kojoj se rađaju ideje i ostvaruje sigurnost. Izvor koji hrani duh, kao bezuslovna ljubav koja se oseti sa prvim gutljajem majčinog mleka. Trnovit put ka fragilnoj strukturi emocionalnog života žene, te drama koja vodi u svet melanholije.

Fotografije koje čine postavku Hortus Femini grupisane su u tri triptiha koji obgrljavaju jednu, centralno postavljenu fotografiju. Simbolika i mističnost radova graniči se kolosalnim bogatsvom triptiha Hieronymus Bosch-a. Erupcija boja i mnoštvo likova u radovima Bosh-a ovde su svedeni na simbol, pokret, pozu. Umetnica obezbojava svoj vrt ostavljajući za sobom belo, crno i smrtonosno sivo. Iako simbolički sinhronizovane, fotografije stoje u snažnom kontrastu: spoljašnje i unutrašnje, otkriveno i skriveno. Kakofonija na čijim temeljima počiva osetljiva ravnoteža između potčinjavanja i rezervisanosti. Izostaju geografske odrednice; vrt koji može postojati u bilo kom prostoru i u bilo kom vremenu. Kao teški ram okružuje senoviti deo memorije, ulazeći u iskustvo čitavih generacija. U njemu se prepliću motivi koji su lični ali istovremeno i opšti – tiču se sudbine ženskog principa.

Likovi na fotografijama su prisutni, ali lica su im skrivena. Njihova anonimnost izražava kolaps oblika i identiteta. Bespomoćno pokazuju na cikličnost životnog puta: istovremeno prihvatanje i odbijanje sopstvenog bitka. Sve počinje tamo gde se i završava, vrt se zatvara u najsigurniju formu – krug. Iz skrivenih među prostora izviruju ruke, nepokoreni deo telesnog koji ište i moli, koji traži ta magična vrata iza kojih leži ključ za prevazilaženje sebe samog. Ruke koje se pomeraju i plešu u ritmu straha – straha od kazne. Njihovi pokreti povezuju krajnosti Prirode omogućavajući preobražaj i pročišćenje unutar mikro kosmosa vrta.

Razrešenje sudbine otkrivenog sadržano je u centralnoj fotografiji postavke – manjih dimenzija od ostalih, ona kao monolit bdi nad prizorima koji je okružuju. Arogantno im okrenuvši ledja, protagonista, žena čije lice ne vidimo, iza sebe nosi samo jenu grožđicu. Grožđicu koja je ubrana u nekom skrivenom, samo njoj znanom kutku vrta. Izrazito okrugla i tamna, kao tačka u kojoj su se Muško i Žensko konačno sreli. Zarobljena među vrhovima njenih prstiju ona postaje nedokučiva tajna. Poput zla koje je u stopu prati, senka koja obavija sve koji u njoj uživaju.
“Najdublje iskustvo Tvorca je žensko, jer je to iskustvo prijema i imajućeg”

Rainer Maria Rilke

 

Nemanja Popadić

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja