Изложба фотографија “Камар” Сање Кнежевић Јовановић до 10. децембра у Kлубу “Трибина младих”

Тип најаве: Изложба
Датум: 20/11/2017 До: 10/12/2017
Време: 19.00
Локација: Трибина младих

Изложба фотографија “Камар”, ауторке Сање Кнежевић Јовановић отворена је 20. новембра  у Kлубу “Трибина младих”, Културног центра Новог Сада. Поставка ће трајати до 10. децембра 2017. године.

 

У разматрањима појединих теоретичара на фотографа се не ретко гледа као на ловца који фотоапаратом као заменом за пушку или пиштољ вреба потенцијалне „жртве“. Иако данас свако, у позитивном или негативном смислу, може да буде„ловац“, некако се најчешће ово виђење повезује са ауторима документарне фотографије и фотожурнализма. Делујући у оба ова домена Сања Кнежевић ради супротно. Било да фотографише животе Рома или призоре из града, њен приступ је пре свега аналитички. У посматрању и бележењу одређених друштвених појава, ситуација и збивања у радовима насталим у главном граду Индонезије Џакарти ауторка је отишла даље и створила помало неочекивану и веома упечатљиву​ ​серију. У симболизму мост између осталог представља прелазак из једног стања у друго, из смртности у бесмртност. У реалности његова функција јесте повезивање обала, земаља, људи. Смештен у самом центру Џакарте, Кунинган мост је специфичан због живота два света. Први је на његовој површини: ужурбан, хаотичан, свакодневни, обичан. Други је сакривен у његовој унутрашњости и чине га људи који су у потрази за бољим животом дошли да живе и раде у Џакарти. Припадници горњег света су су само пролазници. Насупрот њих, припадници скривеног света су га трансформисали, претворивши га у низ малих соба – камар или свој дом. Готово две године Сања Кнежевић је фотографисала (не)свакидашњи живот ових људи – од изградње соба, туширања, преко одмора до играња шаха или фудбала. У фото-есејима овог типа овакве и сличне фотографије чине окосницу приче. Овде су оне само увод. Главни део циклуса заузимају портретне фотографије тих људи. Ефекат изненађења настаје када се суочимо са најбитнијим – изгледом људи, њиховим директним, а опет ненаметљивим погледима, достојанством. Свеопшти утисак појачава и чињеница да су сви портрети снимљени у веома скромно опремљеним собама са слабим осветљењем, у којима искључиво може да се седи или лежи и које немају и не могу да имају ниједну другу функцију осим спаваоница. У бесконачном броју фотографија које нам доносе штампа, интернети телевизија идентитет људи је не ретко на последњем месту. Некада уопште није ни битан. Оно што се временом испоставило као најважније јесте колико су фотографије потресне, оптимистичне, утопијске, актуелне, информативне. Саким, Едо, Меди, Маин и други људи различитог годишта и прича у радовима Сање Кнежевић нису никакви клишеи и симболи друштвене и социјалне неједнакости, патње, сиромаштва, и њихови портрети као такви, заједно са осталим радовима, укидају нашу устаљену перцепцију оваквих слика.

14Shares

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language