О изложби
ЕВРОПСКЕ ВРЕДНОСТИ И ДОМЕТИ ВОЈВОЂАНСКЕ ФОТОГРАФИЈЕ: ДОКУМЕНТАРНИ РАД, УМЕТНИЧКА ФОТО-ИСТРАЖИВАЊА, И ФОТО- „МЕТАМОРФОЗЕ” (ФОТО-ПЕРФОРМАНСЕ) ЈОЖЕФА ПЕХАНА (1875–1922) С КРАЈА 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА
Ова изложба осмишљена је, да на адекватан начин обележи 95 година од смрти истакнутог врбашког сликара, фотографа, вајара, графичара и примењеног уметника, Јожефа Пехана с посебним акцентом на његов мало познат, али изузетно вредан фотографски рад. Наиме, већ више деценија постоји изражена потреба ревалоризације, поновног вредновања и новог сагледавања уметничких вредности овог сјајног сликара и фотографа.
Пехан је, на почетку каријере, уз подршку Ференца Ајзенхута и стипендијом грађана Бачке Паланке сликарство учио најпре у Минхену, где је сликао у жанру минхенског реализма, а потом се упутио у Будимпешту, једно време радио и у Бечу, редовно посећивао уметничку колонију у Нађбањи, био ђак минхенске приватне сликарске школе Шимона Холошија, те је уметничка искуства стицао и боравећи у Паризу. У домену сликарства, карактерисало га је непрестано експериментисање и тражење сопственог ликовног израза у разним жанровима, што непобитно потврђује његова сликарска заоставштина. Био је свестран уметник, немирног духа и непресушне уметничке снаге и истрајности, чији је уметнички успон нагло прекинут његовом, релативно раном смрћу. Мађарска историја уметности га бележи и по томе, да је, с почетка 20. века био један од оснивача „Дома уметника”, члан најужег круга пештанских модерниста, а са аспекта регије, његова изложба 1913. године, сматра се првом модерном и дакако, провокативном сликарском изложбом у Војводини.
Био је, засигурно, први у Војводини, који је, као фотограф почео да експериментише са визуелним „метаморфозама”, снимајући себе у разним „издањима”, правећи на тај начин прве фото-перформансе у Војводини. Те уметничке пориве је, засигурно понео са собом са својих европских, уметничких путешествија и наставио их је у тишини свог врбашког атељеа.
Ова изложба је прва у низу, која тежи да сагледа шири аспект његове фотографске уметности, да га стави у европски контекст, те да га, као запостављеног и донекле заборављеног (могли бисмо рећи и недовољно истраженог) уметника постави на заслужено место у историји војвођанске (уметничке) фотографије. Његов значај огледа се управо у европским дометима његовог рада, који ће, у оквиру ове изложбе, широј јавности – по први пут – бити документован релевантном, стручно одабраном фото-грађом.
Све до 1980-их година његова фотографска активност, такорећи није ни спомињана у стручној литератури, а камоли вреднована. Постојало је више разлога за то, а најважнији је, можда, био тај, што је његова (уметничка) фотографска активност, такорећи била непозната за јавност, будући да су његови радови били у поседу породице. Само они одабрани, који су имали ту срећу да у породичној кући Пеханових разгледају Јожефову уметничку заоставштину, могли су се уверити, да осим слика и цртежа, тамо има и одличних фотографија. Један од првих, коме је то запело за око, био је свакако чувени писац, песник и ликовни критичар, Ото Толнаи, који је 1977, у свом пригодном чланку о Јожефу Пехану, објављеном у часопису „Híd“, скренуо пажњу уметничке јавности на околност, да је врбашки сликар, у свом раду користио фотографије као сликарске предлошке. Толнаи наводи пример портрета бечејског пивара и земљопоседника Гербера, којег је насликао Јожеф Пехан, а код чије израде је фотографију користио као предложак. Штавише, Бела Пехан му је показао чак и тзв. свилени папир, уз помоћ кога је његов отац, Герберове црте лица верно пренео на платно, а потом осликао. За Толнаија је у сликаревој заоставштини свакако представљало откриће и серија фотографија о Вилхелму, омиљеном Пехановом моделу, која се такође сачувала заједно са његовим портретом у уљу. Како нам Толнаи казује: „Иако тешко, Вилхелм је за коју цигарету био вољан да му позира…”
Када су 1982. године, Бела Дуранци и Ђезе Бордаш по први пут начинили покушај да у једној књизи заокруже његов уметнички рад, из тог сагледавања његове свестране уметности, једноставно је изостало вредновање његовог бављења фотографијом. Али, већ четири године касније, 1986, Золтан Калапиш, који је кроз лично познанство са његовим сином, Белом Пеханом, стекао увид у његов, до тада непознат искорак у фотографску уметност, толико је био опчињен и одушевљен драгоценом, сачуваном фото-грађом, да је написао први есеј (1986) о улози и значају фотографије у Пехановој уметности. Његов есеј значајан је из више разлога, а понајвише по томе што је скренуо пажњу уметничке јавности, да је Јожеф Пехан – који је до тада био познат само као сликар – био и фотограф, те да ову потоњу изражајну форму треба адекватно вредновати у његовом уметничком опусу, поткрепљујући своју тврдњу и конкретним аргументима. Анализирајући део фото-заоставштине сликара, Калапиш се искључиво задржао на његовим снимцима, који су служили као сликарски предложак, дајући важне опаске о вези и улози фотографије у Пехановом сликарском раду. Он је, између осталог скренуо пажњу на то, да о Пехану као сликару знамо релативно пуно, док о Пехану као фотографу не знамо скоро ништа. Упркос томе, што му је бављење фотографијом представљало извор егзистенције, потпуно разумевање његовог сликарства је скоро немогуће без познавања његове фотографске делатности. Калапиш је указао на једну веома важну околност: на испреплетеност сликарства и фотографије у Пехановом опусу, која је трајала од самог почетка његовог бављења сликарством па све до смрти. Суштински закључак био је тај, да је „уметник најпре узео у руке фото апарат, па тек потом кист, те је најпре настала фотографија, а тек после слика.” Ова констатација усмерила је, дакако, сагледавање Пехановог сликарства из једног новог, „фотографског” угла, што је заправо значило потребу упоредног вредновања фотографије и слике. А то би, по нашем схватању значило и потребу сагледавања уметничких вредности његових фото-предложака.
Надаље, било је потребно још неких двадесетак година, до прве детаљније анализе његове фото-уметности, тачније првог детаљнијег сагледавања жанровске разноврсности у којима је трагао за новим, визуелним изражајним могућностима, а који се везује за име писца ових редова. Сретна околност, која је омогућила (макар и делимично) сагледавање фотографске уметности Јожефа Пехана, била је та, да је још деведесетих година, цењени новосадски колекционар и новинар Шандор Кокаи, дошао у посед дела Пеханове богате фото-заоставштине, коју је касније уступио писцу ових редова, и тиме омогућио увид и анализу ове његове непознате уметничке активности. Та фрапантна, изузетно интересантна фото-грађа послужила је као основ за прво, озбиљније сагледавање његових трагања за новим изражајним формама. Иако је ова грађа била фрагментарна, омогућила је увид у његова фотографска истраживања у чему је био испред свога времена – због чега је и наилазио на неразумевање своје околине.
Детаљном анализом сачуване фото-грађе, писац ових редова дошао је до закључка да је Пеханову фотографску уметност и домете потребно сагледати у барем пет жанрова: у обичној, „занатској” фотографији; у уметничкој акт-фотографији (чији је био зачетник у Војводини); у документарној ратној фотографији, у којој је досегао уметничке домете; у уметничким фото-истраживањима, фото-метаморфозама, боље рећи фото-перформансима (у чему је такође био први у Војводини); и о фото-студијама (предлошцима) које је користио за своје слике.
Ова изложба управо документује да су његови радови, истраживања као и експериментисања у домену фотографије били исто толико значајни, (ако не и значајнији) од његовог сликарског опуса, о чему се, до сада, веома мало знало. И потврдиће, дакако, његов примат у фотографској уметности Војводине, на прелазу из 19. у 20. век.
Потреба за новим, ширим, европским сагледавањем уметности Јожефа Пехана, евидентна је чињеница, као и потреба новог приступа његовом уметничком стваралаштву. Ова изложба управо претендује да пружи то ново, савремено виђење његовог фото-уметничког опуса. Није нескромно рећи, да је ово прави искорак у том визуелном домену, будући да се ту могу наћи његови, никад виђени фото-радови из богате збирке новосадског колекционара Јована Мандића.
Како бисмо добили свеобухватнији приказ дела и рада овог уметника и како бисмо приближили епоху у којој је уметник стварао, потрудио се „Manual – muzej zaboravljenih umetnosti“ – M.F.A.M. са артефактима из своје богате колекције фотоапарата, студијских камера, фото опреме… из периода с почетка XX века. Управо овом музеју је вокација овај период који је и најхаризматичнији период људске историје са развојем уметности, технике, технологије. M.F.A.M у својој колекцији располаже са 150.000 артефаката од којих је већи део из епохе између два велика светска рата. Поред ових назора, M.F.A.M је са својим креативним тимом Manual Art Department осмислио, дизајнирао и графички опремио изложбу.
Остави коментар