Изложба Естер Сабо и Уроша Ђурића „Конструкти идентитета и перформанс постојања“ која се реализује у оквиру пројекта Мађарско-српски уметнички дијалози, у склопу фестивала Дунавски дијалози 2026. биће отворена у четвртак, 3. септембра у Ликовном салону Културног центра Новог Сада и моћи ће да се погледа до 13. септембра.

Унутар простора Ликовног салона КЦНС, ритуал саморепрезентације постаје бојно поље између митске стабилности и процесуалне фрагилности, третирајући идентитет као репетитиван, високо стилизован перформанс.

Полазећи од свог Популистичког пројекта, Ђурић делује као стратег идентитета који присваја изразито модернистичке визуелне кодове – Маљевичеву постсупрематистичку фигурацију, конструктивистичку геометрију и иконографију савременог спорта и селебрити медија. Он преноси ове редимејд елементе у сликарску форму, прерађујући њихов позајмљени ауторитет на платну кроз слојевите композиције и намерне стилске цитате. Присвајајући композициони ауторитет историјског авангардног сликарства упоредо са визуелном граматиком масовне штампе, он претвара сопствени портрет у концептуални инструмент који испитује механику популарне репрезентације. Умећући себе у линију иконографске фигурације подједнако као и у таблоидни сликовни регистар, он не слави херојско деловање, већ пародира саму његову структуру. Његови аутопортрети постају средство за разоткривање идентитета не као аутентичног језгра, већ као производа сликарске конвенције и идеолошке пројекције.

Насупрот овом саморефлексивном, критички дистанцираном ритму, Сабо у радовима као што је њена серија Cranach Woman (Кранахова жена) врши сликарску и кустоску деконструкцију управо тог истог историјског наслеђа. Она помера фокус са култног хероја на микрополитику исцрпљеног тела. Њена платна бележе микропокрете умора и резигнације, исклизнућа кућне рутине и ритуале свакодневне отуђености. Уместо да присваја моћне визуелне језике како би разоткрила њихове идеолошке структуре, Сабо насељава њихово наличје, где се рањивост тела и текстура обичног живота одупиру великим наративима кроз естетику несавршености и пропадања.

Кустоски аргумент:
Судар две различите критичке стратегије – Ђурићевог сликарског присвајања, које лишава херојске и медијски генерисане кодове њиховог ауторитета прерађујући их кроз цитате и сликарску транскрипцију, и хаптичког, сликарског ископавања Естер Сабо, која обитава унутар пукотина историјске репрезентације како би повратила соматско и десублимисано. Тамо где Ђурић делује кроз спектакуларну мимикрију и иронично самоуметање, огољавајући конструисаност јавног идентитета, Сабо делује кроз интимно отелотворење и поетику неуспеха, чинећи видљивим оно што званичне слике систематски бришу. Оба уметника одбијају задате оквире уметничког ауторитета, али то одбијање спроводе кроз супротне регистре: Ђурић тако што користи саму логику сликарске конвенције и медијског спектакла да би разоткрио њихову празну механику, а Сабо тако што се потпуно окреће од спектакла и утемељује своју праксу у рањивим, репетитивним текстурама свакодневног живота.