Изложба скулптура Драгана Батинића „СКУЛПТУРЕ И КРУГОВИ“ биће отворена у понедељак 2. октобра у 19.00 часова у Ликовном салону Културног центра Новог Сада. Изложба ће моћи да се погледа до 16. октобра.

Кругови

Антропоцен… ружна реч и различите формулације. Дивергентни приступи оних који поседују знање, неподударни моменти у којима је све то почело, али општа сагласност да је по снази и последицама које око себе шири, управо сада, у тренутку док ово читате, он на свом врхунцу и апсолутно надмоћан. Већ колико сутра почеће да слаби, да опада и ми са њим. Људи, цивилизација, живот… Антропоцен је друго име фаталног исхода. Заменска утеха. Реч која опсењује и од лудила на дистанци држи. Какав му је облик? Заиста? Да ли је само опсцени пунктум? Беспоговорни фатум сваке цивилизације? Тешко је рећи, а пратећи карте, дијаграме и учена саопштења, на све то са сигурношћу и одговорити. Разумети га и разобличити истовремено. Једно је сигурно: изузетно је стар, растрошан, суштински неодговоран и радо ће се одазвати на име било какве залудне ентропије. А где је ентропија, ту сигурно, већ негде иза првог угла, вреба и некакав отпад. Велики, до бесмисла калоричан и лено посесиван у својој обести… један аутентичан отпад. Антропоцен и отпад… Оштре игле за усећи страх у кости. У срж, у нервни центар најдубље и најнежније скривеног импулса човечности. Њихов серум, есенцију корозивног бесмисла, нико није у стању да надживи. Након њега, а он нам је, такав, токсичан и горак, сада дневни оброк, све оно без чега ни на један тренутак нисмо у стању да будемо, само и једино најдубљи бесмисао остаје веродостојно позориште последњег људског чина.Чина? Ко сме… ко заиста и веродостојно сме на посљедње ђубриште? С којом намером? Драган Батинић? Када бисмо пожелели да неко, држећи нам страх, стане тамо где бисмо и сами требало да стојимо и да у наше име у очи погледа безличног молоха који отпацима живи, то би засигурно био уметник. И то уметник посебног типа. Уједно нежан и груб… али одлучан, вештих прстију и далекосежне свести пред чињеницама које нас распамећују. И неустрашив. Само замислите да сте дубоко, у механички кварном леглу молоховом. Да му тргате жице, да он кабловима на вас бесно палаца… да му гулите пластичну кожу и чупате синапсе… да вас он мрзи на најгори могући начин, а да вас због тога није ни најмање брига. Заиста посебан уметник! Све је ту, свака и најситнија ћелија настраног тела. Све с највећом бригом истражено и у тананој намери одабрано. А сада је тренутак да то и за наше, несвикле очи буде спремљено. Уметник је био обазрив, ми смо му на томе захвални. Пред нас није бацио згужвану лешину неумрле немани. Жице, бандаже, механичка кола, искрзане етикете… Зарањајући у бесмисао отпада, Батинић је остао дубоко одан кључном концепту који га је тамо и одвео: наћи тачку основног ослонца, онај неопходни, праестетички импулс и то на у потпуности незамисливом месту. Сведочити о њему и упркос му стварати. Стварати на посебан начин. Паразитски и нечујно, молоху неприметно. Радним чином продужавати токове ентропијског ништавила, саобразити се са њиме, али на свој начин. Деконструкцијом и демонтажом, које ће до костију да оголе сав бесмисао огавног тела. Честице Батинићеве намере, отргнути, па помно посложени делови, кругови давно довршених механизама, нови су визуелни код. Тачке перцептивне сласти за какву смо још увек и једино спремни. Рељефи нашег пада. Клипеуси у које се упила комплетна постхумана намера света без обзира и вере у будућност. Далеки поклоник већ одавно преживелих авангарди, Батинић је од њих, у њиховој појединачности, откидао оне моменте за које је сматрао да завређују живот и поверење. Разазнајемо конструктивистичку вољу да говори језиком локалног материјала, дадаистички шарм од кога застаје дах, Дишанову охолост и онај увек опојни судар кишобрана и шиваћег строја, без кога би Кругови били некако ускраћени и поред све своје храбрости незрели. Батинић је сваки детаљ добро проценио, а наш, обични, људски страх можда и понајбоље. Отуда та брига, тај инфантилни импулс, сви ти трагови раних дана, жутих фотографија, играчака и ситних, а заборављених радости. И то и јесте оно у чему је највећа моћ Кругова. Уметнички надживети отпад, бити у центру ничега и из њега донети свест да се ентропији може у очи погледати. Не да би је се победило, него да би је се презрело… човечно, тронуто, дубоком емпатијом, генерацијама које су је пре нас, далеко пре нас, на исти начин, добро, људски и храбро презреле, а све у намери да би део њихове етике и њиховог отпора усекли оштрим чином естетике у ту страшну и пластично хладну кожу. Кругови су су њихов и Батинићев глас о томе да циљ и није у победи, јер она, уосталом, није ни могућа, него у поносном трајању… у трајању и преданом раду. У свим оним детаљима у којима смо за корак и заувек отишли испред машине и доказали да смо достојни човека и посебности његовог уметничког чина. Драган Батинић и Кругови су овде и сада да би нас подсетили на ту јединствену и драгоцену чињеницу.

                                                                                                                                                                                                                                                                            др Драган Чихорић, историчар уметности

Круг и камен за заувијек

Ово је прича о камену, том безвременом свједоку постојања, у коме почива зачета мисао о дјелу, које постављено на свјетло дана, рефлектује све Драганове унутрашње дијалоге. Скулптура као алтерего и простор надигравања са самим собом… Прича о безбројним покретима руке која брусним папиром глача жеље, све док не постану стварност. Ово је прича о конопима омеђеном кругу, чије окретање у недоглед доноси смисао и чини да вријеме тече у оба правца. У прошлост, као ехо разговора о доброти, о природи ствари, о поднебљу живљења и части постојања, а у будућност као тачке из којих Драган почиње да клеше у нутрину камена из кога у стваралачком нестрпљењу расте сила скулптуре… Круг и камен за заувијек… Попут разговора уз јутарњу кафу, Драган са лакоћом прелази из скулптуре у слику… Да све остане у равнотежи… да не остане дужан ни боји… ни потезу, а онда урођеним ливером за стварање, зажељен треће димензије гради објекте који на крају ескалирају у скулптуру… Дакле опет круг… пун круг… Умјетнички, сведржитељски, скромно, прегалачки, уклесавши азбуку у камен из кога је потекла вода, а којом надолази талас умјетности изведене у простору за вјечност… Умјетност као прича без комплекса, која са стране гледано личи дјечијој игри… Шатор за небо под којим Драган ствара сопствене свјетове… Дакле ово је прича о срећи и упорности и по мало прашини… Лијепо је бити свједок корацима у којима Драганова умјетност чистог импулса бива замијењена сигурним и несумњивим разумијевањем свијета око себе.

                                                                                                                                                                                                                                                                           Јелена Глоговац Савић, МА сликарства

БИОГРАФИЈА

Драган Батинић рођен је у Билећи 1985. године. Дипломирао је 2012. године на Академији ликовних умјетности у Требињу, одсек сликарство. Поред сликарства бави се вајарством, највише скулптуром и рељефом у камену. Има седам скулптура у јавним просторима у Билећи, Невесињу и на Палама. Запослен је као наставник ликовне културе у Основној школи „Ристо Пророковић“ у Невесињу и као професор ликовне културе у СШЦ „Алекса Шантић“ у Невесињу. Члан је Удружења ликовних умјетника Источне Херцеговине „Милорад Ћоровић“ од његовог оснивања 2013. године. Учесник је великог броја ликовних колонија, а поред многобројних колективних изложби, до сада је имао и 6 самосталних изложби:

2012. „Кичме“ Галерија Просвјета Билећа
2013. „Слике и рељефи“ Дом Културе „Јевто Дедијер“ Билећа
2015. „Дијалог са материјалом“ Градска галерија Невесиње
2019. „Кругови“ Музеј Херцеговине Требиње
2020. „Скулптуре, објекти и асамблажи“ Културно спортски
центар“ Гацко
2023. „Кругови и скулптуре“ Галерија Центра за културу
„Небојша Глоговац“ Невесиње